"Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт"

http://www.pravastrana.com/vest.php?prev=http://www.pravastrana.com&post=142

 Аутор: Др. Драгољуб Живојиновић

Скоро век у заблуди


Од завршетка Првог светског рата па све до појаве ове књиге, српски народ живео је у заблуди, називајући и Енглезе својим савезницима и чак пријатељима.

- Нема дилеме, Срби су творци свих тих заблуда везаних за савезништва и пријатељства. Срби су творци и других заблуда са којима ће се тек срести. А ове илузије које су потхрањиване готово један век биле су у служби очувања пријатељства са Французима као јединим пријатељима у Првом светском рату. А у страну гурана једина истина да нам је Русија била једини пријатељ све до њеног слома.



• Први сте открили ту грађу, први је саопштили свету, како то објашњавате?

- Претпостављам, ту нетакнуту, нефризирану, нечишћену грађу, коју до мене нико није користио, избегавали су историчари или због тога што је неповољно говорила о онима који су је оставили, или што је веома ружно приказивала лоше односе међу савезницима током Првог светског рата. Друго, та недирнута грађа, недвосмислено је разбила наше илузије о савезницима и искреним пријатељима. До сада нисмо знали праву истину да нисмо имали правих пријатеља до једне силе током читаве те трагедије. Ти документи открили су сурову истину да чак и наша историографија није знала шта се све радило иза наших леђа. На крају открила је да су Срби изнели главни терет Првог светског рата.

 

• Рекли сте, имали смо само једног пријатеља, о којој земљи је реч?

- Говорим о Русији, земљи на коју се нисмо ослањали. Напротив, били смо бастион, барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. А већ од јулске кризе 1914. могло се видети ко нам је прави пријатељ или савезник. Русија је тих дана одмах заузела јасан став. Децидно је рекла и савезницима и нашим непријатељима да неће дозволити да Србија буде поражена и покорена и да ће Србији пружити сваку врсту помоћи.



• Како се Француска држала?

- Француска је имала нешто другачији став. Нашла се на удару Немаца и због тога била је везана за Русију, али имала је и својих интереса на Балкану, а на Блиском истоку имала велики уложени капитал. Но, највише због Русије Французи су Србији пружили савезничку руку.



Ултиматум Француза



Једног тренутка енглеске подметачине, разбијачке намере и работе дозлогрдиле су и француским генералима који су почели отворено да протестују.

- Након отворене енглеске опструкције на Солунском фронту и последње енглеске претње да ће повући своје трупе реаговала је и влада Француске. Упутила је Енглеској ултиматум, да уколико и даље њене трупе буду минирале покретање офанзиве, Француска ће се повући из рата. Енглези су се тада заиста уплашили, попустили су, али су и даље иза леђа радили против тог фронта. После тога своје елитне јединице повукли су из Грчке, а увели ешалоне довучене из Индије потпуно неспособне за ратовање на Балкану.

 

• До данашњих дана у нашој историји до краја није објашњено држање Енглеске?

- Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Дакле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мњење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, ни готово политичара, ни генерала иоле наклоњеног Србима. Тако су писали и према нама се односили још од 1903. године. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас.

 

• Како су онда Енглези постали и наши савезници?

- Из интереса. Прво због Француске и Белгије према којој су имали уговорну обавезу још из 1830. године. Друго, са бриљантним победама српске војске на Церу и Колубари Србија није покорена, а војнички је опстала. Значи, постали смо фактор, потребан савезницима.


 

Отерали руску бригаду

Колико су Енглези све чинили да поткопају и ослабе Србију академик Живојиновић износи још један пример.


- На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски се према њој односила. Њени генерали сматрали су је претњом њиховим интересима. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском.


• Да ли се после тих битака енглески став према Србији променио?

- Управо тада енглеско непријатељство према Србима ступило је на сцену у најокрутнијем облику. Британци су кренули са најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала. Одговорили су уценом - добићете зајам, под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету.



• Како је Влада Србије реаговала на ту болну уцену?

- Децидно је одбијен тај ултиматум. Енглези су ладно одговорили - "онда вам не дамо кредит". И нису дали. Што је најгоре, Енглези се нису зауставили на тој уцени. Током читаве мучне 1915. године појачавали су притисак на Србију. Своје ултиматуме заснивали су на нашој немоћи и бескрупулозно користили српску зависност од савезника. Свакаквих притисака је било.

 

И Мишић жртвован

Да су Срби били жртве и сопствених заблуда примера је безброј. Но, против тих илузија понајвише су се борили војсковође попут војводе Живојина Мишића.

- Никола Пашић и регент Александар Карађорђевић били су заговорници уједињења јужних Словена. Томе се отворено супротстављао војвода Живојин Мишић. Говорио је да нико не може да тера српске војнике да гину за ослобођење Хрвата и Словенаца, већ да до слободе они морају доћи сами. Мишић је убрзо отеран у пензију.



• Значи и такву Србију крвљем заливену су кажњавали?

- Не само да су ладно одбацивали све наше молбе за војном помоћи, већ су иза леђа радили на слабљењу наших положаја. Одустали су од солунског искрцавања. Одустали су од обезбеђења коридора Ниш - Солун, а потом дозволили Бугарима да прекину тај коридор, срушивши тако и последњу наду спаса за српску војску и српски народ. Казнили су тако подмукло Србију на најсуровији начин, онемогућивши јој чак прилив лекова и хране. А када им је Никола Пашић у очају одговорио да ће српска војска положити оружје и капитулирати, у Енглеској је кренула нова лавина увреда на рачун Срба. После тога Пашић је коначно схватио да је Србија остала сама.



• Открили сте још један детаљ дуго скриван од српске јавности?

- По доласку српске војске и избеглица на албанско море, тек је кренуло кажњавање. Грчки краљ Константин био је антисрбин кога су до последњег тренутка подржавали Енглези. И таман када су Французи после много играрија пристали на пребацивање Срба на Крф, стигло је најшокантније изненађење. Грчка влада забранила је улазак српске војске на њену територију, а самим тим и пребацивање нашег народа на Крф. Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена. Први сам и ту истину обелоданио.



• И на Крфу је било подваљивачких иницијатива?

- Кренуло се са још једном подвалом. Под плаштом реорганизације, тражено је од наше команде да се српска војска распореди у шест дивизија и да се оне пошаљу не на Солунски, већ на западни фронт свака за себе. Наравно и та подвала и тај паклени план је одбачен, а Енглези су буквално побеснели. Њени генерали током читаве 1916. године слали су у Лондон најружније извештаје о српској војсци, називали је најпогрднијим именима. Енглески генерали непрестано су радили против Србије и на Солунском фронту. Минирали су свако кретање у офанзиву, сваки покушај напада на непријатеља. Стално су уцењивали и претили да ће повући своје трупе. Током читаве 1917. године непрестано су радили иза леђа Србији. Радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, Бугаре да узму српске територије северно од Македоније. А када је Русија изашла из рата, изгледало је да Србији нема спаса. Но, тада је дошло до француског заокрета. На челу њене војске долазе одлични познаваоци балканских прилика Клемансо, Гиом и Депере и исход је био познат.


(мр Александар Метаноја, http://sites.google.com/site/jungbookbeograd/Naslovna )

Drugi su pisali: Srpsko NASLEđE - Čak je i jedan papa, Lav XIII, javno i pismeno priznao Dubrovčanima da su Srbi

Uvek SRPSKI, ponekad LATINSKI, nikad HRVATSKI
Piše: Piše: Slobodan Jarčević

       Natko Nodilo je, uz Franju Račkog, utemeljivač hrvatske istorije. Krasila ga je privrženost istini. Zaključke je donosio samo na osnovu pouzdanih izvora i nije podlegao pritiscima hrvatskih državotvoraca 19. veka, koji su od naučnika tražili da svoje radove prilagođavaju „istorijskim dokazima“ o prisustvu hrvatskog naroda i hrvatskog jezika „diljem“ Dalmacije, Slavonije, Srema, Like, Korduna, Banije, Hercegovine, Bosne, Baranje i Dubrovnika.
       Doslednost istini Natko Nodilo je dokazao i svojim delom „Prvi ljetopisci i davna historio-grafija dubrovačka“ (JAZU, Zagreb, 1883. sveska 65, strane od 92. do 128), gde je, o jeziku Dubrovnika, napisao ovako:
       „U Dubrovniku, ako i ne od prvog početka, a ono od pamtivjeka, govorilo se srpski: govorilo - kako od pučana, tako od vlastele; kako kod kuće, tako u javnom životu i u općini, a srpski je bio i raspravni jezik.“
       Nodilo je bio potpuno u pravu, mada se, danas, ne bi našao niko u Hrvatskoj, ko bi se usudio da podrži ovaj njegov naučni sud. Priznavanjem Dubrovčana katolika za Srbe, bilo bi srušeno sve u temelju zvanične hrvatske istorije, pa i tvrdnja o „povjesnom pravu“ hrvatske države na ovaj grad sa srpskim stanovništvom i srpskom civilizacijskom baštinom.
       Dubrovački dokumenti otkrivaju da je zvanični Jezik Republike bio latinski, ali se, pored njega, pominje i domaći jezik; nekad kao srpski, nekad kao ilirski, nekad kao slavinski, nekad kao vlaški, ali nikad kao hrvatski.
       To što su Dubrovčani ispovedali katoličku veru, kao i Hrvati, ne govori ništa o srodnosti Dubrovčana i Hrvata. U pitanju je priroda širenja katolicizma u srpskim zemljama; na jadranskoj obali i zaleđu. To je činjeno zahvaljujući dominaciji Vatikana, Venecije, Mađarske i Austrije u ovom delu Balkanskog poluosgrva. Ne znamo da li se iko, temeljno, bavio istorijskim fenomenom da je jedino Srbima zabranjeno da ispovedaju katoličku veru!?
       Da bi ovo bilo primamljivo i značajno istraživanje, opominje nas i činjenica da su katolici Dalmacije, Slavonije, Hercegovine, Bosne, Dubrovnika i drugih srpskih krajeva, sve do prvih decenija 20. veka, sebe smatrali Srbima. Vremenom su svi oni postali „Hrvati“ i među njima nema više onih koji se osećaju Srbima.
       Institucije Katoličke crkve ne bi same uspele da prevedu Srbe, sa velikog područja, na katoličanstvo, pa onda da ih pohrvate, da im nisu pomagale navedene katoličke države: pritiscima i privilegijama, a i kroz prosvetnu, kulturnu i informativnu delatnost. Ove države su, radi preobraćanja Srba katolika i Srba pravoslavaca u Hrvate, posezale i za golom vojnom i policijskom silom, što je dostiglo vrhunac u oba svetska rata, kad je ovo pomagala i Nemačka. Dubrovčani su se dugo opirali uknjiženju u hrvatsku rubriku, jer nisu pristajali na tako nešto, samo zbog toga što ispovedaju katoličanstvo. Na kraju tu veru ispovedaju Španci, Francuzi i drugi narodi i nikom ne pada na pamet da ih zbog toga, smatra Hrvatima!
       Dubrovčani nisu dozvoljavali da ih religija sputava u narodnom osećanju. Za srpstvo su se borili javno, književnošću, prosvetom, štampom, kao i delatnošću u različvtim društveiim organizacijama. Činili su to iako su protiv sebe imali i Vatikan, i mletačku, i mađarsku, i austrijsku, i nemačku, i hrvatsku vlast; u svakom periodu neku od njih, ili više njih - odjednom.
       Zanimljiv je primer pokušaja pohrvaćenja Dubrovčana katolika u ne tako davnom vremenu - 1901. godine. Hrvatski državotvorci su i godinama pre toga svojski radili na tom poslu. Između ostalog, bacili su oko i na „Zavod Svetog Jeronima“ u Rimu, kojeg su osnovali i izdržavali Srbi Dubrovčani. Papa Lav Trinaesti je bio uveren da su Dubrovčani, početkom 20. veka, već bili pripremljeni za prevođenje u hrvatstvo, na je, svojom bulom, ovaj zavod preimenovao u „Hrvatski zavod Svetog Jeronima“.
       Dubrovčani katolici su žestoko protestvovali protiv ove odluke pape Lava Trinaestog. Papa je ustuknuo. Bojao se, tada, duže polemike o suštini srpstva i hrvatstva, a i rasprave o pravoslavlju i katoličanstvu. Poslao je pismo Dubrovčanima katolicima, obaveštavajući ih da se iz imena ovog zavoda briše dodata reč „hrvatski“.
       No, i posle ovog izvinjenja, papa je i dalje strahovao od pokretanja javne rasprave o narodnosti i jeziku Dubrovčana, pa im se obraća, kao Srbima katolicima, telegramom i 1903. godine.
       Pismo i telegram pape Lava Trinaestog Dubrovčanima objavljeni su u srpskom listu „Dubrovnik“, ali su ti brojevi godinama traženi i uništavani od budnih graditelja hrvatske države i nacije, pa je pitanje da li su, pored onih u arhivi Vatikana, ovi a tekstovi Lava Trinaestog igde još sačuvani.
       Pohrvaćenje Srba Dubrovnika i Srba drugih srpskih krajeva činjeno je krađama, između ostalog, lirskih i junačkih narodnih pesama, koje su skupljali Srbi katolici, na čak i katolički sveštenici. Te pesme je Matica hrvatska objavljivala kao „hrvatske narodne pjesme“. Ovakav postupak Matice hrvatske podstakao je Dubrovčanina katolika (Srbina) Luju Vojnovića, brata pesnika Ive Vojnovića, da u srpskom listu „Dubrovnik“ (1897, u broju 35) napiše oštru kritiku Matičinog postupka, proročki nagoveštavajući iščezavanje Srba katolika, uz genocid Hrvata nad Srbima. On svoj članak zaključuje ovim rečima:
       „Srbe preko Drine! I ta se lozinka slijepo sluša i slušaće se do onog usudnog dana koji mora da dođe, kad će jedan veliki kataklizam oboriti sve te umjetne ograde, ili... ili, jaoh, porušiti i posljednje bedeme narodne srpske zgrade i tada će - Hrvati biti zadovoljni!
       Herostrata (potpaljivač Artemidinog hrama u Efe su) će pomenuti Kliomuza zaštitnica istorije.

http://www.svedok.rs/index.asp?show=77717

Војислав Коштуница: Непролазна правда видовданске идеје

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/06/29/vojislav-kostunica-neprolazna-pravda-vidovdanske-ideje/

Председник ДСС Војислав Коштуница оценио је данас да је Србији сада преко потребно да поново успостави национално јединство, а да Видовдан најбоље сведочи да се јединство народа може изградити само на основу трајних националних вредности.

Војислав Коштуница: Ми смо видовданску идеју непролазне правде преточили и унели у преамбулу Устава, када смо записали једноставне, али истините речи да је Косово неотуђиви део Србије.

„Ми смо видовданску идеју непролазне правде преточили и унели у преамбулу Устава, када смо записали једноставне, али истините речи да је Косово неотуђиви део Србије. И Република Српска има посебне разлоге да слави Видовдан, јер је у свести српског народа и у нашој култури снажно урезана видовданска етика Гаврила Принципа“, навео је Коштуница.

Председник ДСС је истакао да Србија и Срби нису држава и народ настали од јуче па да свакога дана морају да слушају како им деле лекције, задају нове задатке и услове.

„Ако не покажемо самопоштовање народа и државе, који преко видовданског завета већ вековима зна шта је правда, зашто би нас онда поштовале државе које су заиста и настале колико јуче. Србија је давно научила да све има алтернативу осим вечних и непролазних истина које је наш народ пре много векова примио“, рекао је Коштуница.

Војислав Коштуница је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

Изворник текста: ДСС

Obećanja vlade pred izbore: Kad je frka, EU i tajkuni!

http://www.alo.rs/vesti/40023/Kad_je_frka_EU_i_tajkuni
Političari ponovo nude već neispunjena obećanja
Subota - 02.07.2011
Predstavnici vlasti sete se šta je im je dužnost tek uoči izbora! Ukidanje upravnih odbora u javnim preduzećima, pozivanje tajkuna da se oduže građanima i državi ili optimistički planovi tipa „tek što nismo u EU“ samo su najsvežija obećanja lidera iz vladajuće koalicije koja će izbledeti onog trenutka kad bude formirana sledeća vlada, mišljenje je i političkih stručnjaka.

- Priče o depolitizaciji javnih preduzeća, prozivanje tajkuna, ulazak u EU i bolji standard građani isti su „lajt motivi“ koji se povlače u svim izbornim kampanjama u poslednjih 10 godina. To što takva obećanja daju ljudi koji su već na vlasti i imali su dovoljno vremena da ih do sada realizuju, a nisu, dovoljan je razlog da im više ne treba verovati - ocenio je za „Alo!“ analitičar Dejan Vuk Stanković.
Osvrnuvši se na najnoviji predlog lidera URS-a Mlađana Dinkića za ukidanje upravnih odbora u javnim preduzećima, Stanković ističe da to jeste „smislena zamisao“, ali bez realnih izgleda da se sprovede u delo.
- Prosto nema dovoljno vremena da se do narednih izbora osete pravi efekti takve profesionalizacije menadžmenta javnih preduzeća, čak i kada bi koalicioni partneri u tome podržali Dinkića. Tako da to više liči na dobru, populističku predizbornu poruku koju je lako izreći, a teško sprovesti - smatra Stanković. Kao predizborni marketing, on razume i poziv ministra rada Rasima Ljajića tajkunima da „nešto vrate državi koja im je dosta toga omogućila“, kao i insistiranje premijera i predsednika države da će Srbija do kraja 2011. dobiti status kandidata i termin za početak pregovora o članstvu u EU.
- Ma koliko takve poruke delovale sugestivno na birače, vreme je da građani Srbije počnu da cene političare na osnovu onoga što su do sada uradili, koja konkretna rešenja nude za realne probleme i kakav je kredibilitet njihovih kadrova koji će te planove da sprovode - zaključio je Stanković.

Ovo su garantovali pred izbore 2008.

Lideri koalicije ZES (Boris Tadić, Mlađan Dinkić, Rasim Ljajić, Vuk Drašković, Oliver Ivanović)
- Srbija do kraja 2008. dobija status kandidata za EU, a 2010. postaje njen član
- otvaranje 500.000 radnih mesta
- smanjenje poreza na plate na 10 odsto
- smanjenje poreza na promet stanova i vozila na jedan odsto
- naknada iz budžeta svim ženama na trudničkom bolovanju u iznosu od 100 odsto zarade
- lečenje dostupno svim građanima
- borba protiv korupcije i kriminala
- više od četiri milijarde evra za izgradnju evropskih autoputeva u Srbiji
- završetak svih autoputeva na Koridoru 10, uključujući i novi most kod Beške, do 2012. godine...


Lideri koalicije SPS-PUPS-JS
(Ivica Dačić, Jovan Krkobabić, Dragan Marković Palma)
- prosečna penzija 70, a kasnije 80 odsto prosečne zarade
- indeksacija penzija prema kretanju zarada
- besplatno školovanje
- obavezno zapošljavanje jednog bračnog druga
- decentralizacija Srbije
- borba protiv tajkuna, medijskih magnata i ostalih pljačkaša
- novi zakon o radu
- zaustavljanje rasta cena usluga, otpuštanja radnika
- sprovođenje revizije privatizacije
- ponovno uvođenje pravila da zaposleni dobijaju stanove svojih preduzeća

S. Đorđević

Kako su Nemci pre sto godina videli Srbiju, naše državnike, crkvene velikodostojnike i narod

Kako su Nemci pre sto godina videli Srbiju, naše državnike, crkvene velikodostojnike i narod


Likovni prilozi (karikatura) sa „balkanskim i srpskim temama“ objavljivanim od 1903. do 1918. godine u berlinskim satiričnim časopisima – sakupljeni u knjizi Milana Ristovića „Crni Petar i balkanski razbojnici: Balkan i Srbija u nemačkim satiričnim časopisima (1903-1918)“ – predstavljaju, po rečima samog autora, deo negativnih stereotipa o balkanskom, jugoslovenskom i srpskom geografskom, političkom, kulturnom i etničkom prostoru. Iako su stvarani i plasirani u vreme do Prvog svetskog rata i razrađivani tokom rata, biće ponovo aktivirani u Drugom svetskom ratu, a pojedine njihove elemente moguće je uočiti i tokom jugoslovenske krize devedesetih godina 20. veka, čime je potvrđena njihova žilavost i nepromenljivost.


[View with PicLens]

































http://www.pecat.co.rs/2011/06/srbi-u-ocima-nemaca-1903-1914/

Karganović: U proboju iz Srebrenice poginulo 2.500 ljudi

SRNA - 30.06.2011 17:19

SARAJEVO- Pravni ekspert Stefan Karganović izjavio je danas pred Sudom BiH da je u vojnoj koloni 28. divizije Armije BiH, koja je u noći između 11. i 12. jula 1995. godine krenula u proboj iz Srebrenice prema Tuzli, poginulo oko 2 500 ljudi.

Karganović je rekao da je to procijenio na osnovu analize iz više izvora i izjava 36 preživjelih svjedoka. On je naveo da su učesnici kolone, koja je brojala između 12.000 i 15.000 ljudi, a čiju su trećinu činila vojna, a dvije trećine civilna lica, nastradali u sukobu sa Vojskom Republike Srpske, od posljedica mina, kao i da je bilo slučajeva grupnih samoubistava.

Karganović je kao vještak odbrane drugooptuženog u predmetu "Jević i ostali", koji se vodi protiv Duška Jevića, Mendeljeva Đurića, Gorana Markovića i Neđe Ikonića za genocid u Srebrenici pojasnio da miješana kolona, po međunarodnom pravu, nema zaštićen status, te da civili, kao ni vojnici, sa pravnog stanovišta nisu bili žrtve ratnog zločina.

"Danas sam pokušao da iznesem niz dokaza ne samo svjedočanstva učesnika u koloni, nego i izjava stranih posmatrača koji  govore koliki su mogli biti ljudski gubici te kolone", rekao je Karganović i dodao da je kolona koja se povlačila bila legitiman vojni cilj i da se legitimni vojni gubici ne smiju prikazivati kao žrtve ratnog zločina.

Prema njegovim riječima, skandalozno je da izjave svjedoka, koje su  date relevantnim organima i policijskim agencijama neposredno nakon dolaska u Tuzlu, nisu korištene u Haškom tribunalu.

"Ova sjevočenja su krajnje relevantna i skandal je da ona do sada nisu bila korištena u Hagu i drugim suđenjima, gdje bi bila od velikog značaja za rasplet broja žrtava u proboju. To je veoma važno jer se te žrtve implicitno miješaju sa žrtvama pogubljenja. Po međunarodnom pravu, pogubljenje ratnih zarobljenika je zločin, a smrt tokom vojne operacije to nije", pojasnio je Karganović.

Tokom  današnjeg svjedočenja, Karganović je naveo da su se pripadnici Vojske RS i  28. divizije Armije BiH sukobili na više mjesta, a da su glavna bila u Kamenici, Konjević Polju, Sandićima, Jadru, Buljinu, Baljkovici, Lipnju, Kravici, Sućeski, Snagovu, Jagliću, Crnom vrhu, te Šiljkovici, Pervanu i Veljoj Glavi. To su, kaže, potvrdile i izjave svjedoka pred organima u Tuzli.

Prema izvještaju oficira UNPROFOR-a Edvarda Džozefa, koji je sačinjen 17. jula 1995. godine, u Tuzlu je stiglo između 5 000 i 6 000 pripadnika kolone, a usljed borbenih dejstava, mina i posljedica samoubistava stradalo je oko 3 000 ljudi.

Vojni stručnjak Haškog tribunala Ričard Batler u svom izvještaju je naveo da bi bilo "razumno očekivati da je stradalo 1 000 do 2 000 lica", dok se u transkriptu u predmetu "Krstić" pred Haškim tribunalom navodi da je načelnik Generalštaba A RBiH general Enver Hadžihasanović iznio podatak da je tokom proboja nastradalo 2 628 vojnika.

Procjena bivšeg visokog predstavnika u BiH Karla Bilta u njegovim memoarima "Put ka miru" je da je ovom prilikom stradalo više od 4 000 lica, dok je Bi-Bi-Si 17. jula 1995. godine izvijestio da se broj nastradalih u koloni kreće između 1 000 i 3 000 ljudi.

Izvještaj posmatračke misije UN /UNMO/ govori da je iz Srebrenice krenulo između 12 000 i 15 000 ljudi, od kojih je oko 3 000 bilo naoružano. Vjeruje se da je nastradalo oko 3 000 učesnika kolone.

Holandski institut za istraživanje ratnih zločina /NIOD/ navodi da je dio kolone pretrpio ozbiljne gubitke na području Kravice, Konjević Polja, Nove Kasabe i Batkovića.

Karganović, koji je analizirao sve ove izvještaje, kaže da i izjave šest svjedoka potvrđuju da su na području oko Kravice vođene žestoke borbe u kojima je nastradalo čak oko 500 ljudi iz kolone.

"Srebrenica je velika ljudska tragedija o kojoj se treba govoriti. Mi moramo da istražimo šta se tamo stvarno dogodilo i da dođemo do pouzdanih i poštenih odgovora. Svi koji ovu problematiku posmatraju iz ugla koji se zasniva na već unaprijed donesenim zaključcima ili predrasudama, žele da ovo pojednostave, što nije moguće", istakao je Karganović.

On smatra da je riječ o krajnje kompleksnom pitanju, odnosno da je to multidisciplinarna studija koja se ne može raditi politički i kampanjski.

Advokat Miodrag Stojanović rekao je novinarima da postoji mogućnost da učesnici kolone, koji su dali svoje izjave neposredno nakon dolaska u Tuzlu, budu svjedoci u Sudu BiH u procesu koji se vodi u predmetu "Jević i ostali".

"Analizirajući više dokaza, dokumenata i izjava zvaničnika međunarodne zajednice iz tog perioda, ova odbrana putem svog vještaka želi da kaže da je broj žrtava minimalno 2 500 ljudi. Po vještaku Batleru, oni su legalan i legitiman cilj i rezultat aktivnih borbenih dejstava koji su pratili proboj kolone", rekao je Stojanović.

On je istakao da se ne potcjenjuje bilo koja žrtva i da se ne želi umanjiti ničiji bol zbog gubitka najbližih, ali je naglasio da se ovaj broj nastradalih "ne može kao kukavičije jaje podvesti pod egzekucije, masovna i organizovana strijeljanja i dovesti da broj masovno, organizovano i planski ubijenih ljudi Srebrenice prelazi 7 000".