OБРАЋАЊЕ ПРЕДСЕДНИКА ДСС ВОЈИСЛАВА КОШТУНИЦЕ ГЛАВНОМ ОДБОРУ СТРАНКЕ

http://fakti.org:

УГРОЖЕНО ЈЕ КОСОВО, ВЛАСТ УГРОЖАВА РАШКУ И ВОЈВОДИНУ, ПРИВРЕДУ И УСТАВНИ ПОРЕДАК!
УГРОЖЕНО ЈЕ КОСОВО, ВЛАСТ УГРОЖАВА РАШКУ И ВОЈВОДИНУ, ПРИВРЕДУ И УСТАВНИ ПОРЕДАК!


Угрожено је Косово, власт угрожава Рашку и Војводину, привреду и уставни поредак!
18:06 04.12.2011.






Власт је спремна да целу Србију, све наше државне и националне интересе жртвује да би добила статус кандидата. Садашња власт хоће да живот Србије подреди новој, неразумној и површној догми да ЕУ нема алтернативу
Прво и најважније је да одредимо будући правац развоја земље. Тај нови правац, национални циљ треба да буде државно самостална, економски стабилна и политички и војно неутрална Србија. Наш циљ, дакле, више не треба да буде чланство Србије у ЕУ, већ развијена економска сарадња са државама ЕУ, и наравно свим другим државама
Ова нова државна политика и овај нови национални циљ, који питање учлањења Србије у ЕУ скидају са дневног реда, с једне стране природна је последица намере ЕУ да Србији отме Косово
Ако погледамо стање у Грчкој, ако погледамо стање у Италији, а сличан сценарио прети и другим државама у ЕУ, свакоме мора бити јасно да онаква ЕУ каква је до јуче постојала више неће постојати
На који начин ће се преуредити ЕУ и да ли ће постојати државе првог, другог и трећег реда пре свега је брига и проблем Брисела. Али нас би морала да забрине идеја да Србија постане чланица треће европске лиге, ако и трећа лига буде понуђена Србији
Нашим критичарима који нам кажу да је Демократској странци Србије само стало до Косова, поручујемо да они заправо не могу ни да замисле колико нам је стало до Косова
Наши критичари кажу да смо за изолацију, зато што нам је Србија на првом месту и зато што отворено и јасно кажемо да Србији више не треба да буде циљ чланство у ЕУ, него развојна и обострано корисна економска сарадња
Осврнуо бих се и на питање које се често упућује Демократској странци Србије, а то је питање шта је алтернатива ЕУ. Можда би ово питање могло да се постави у државама које су настале јуче и које су млађе од ЕУ. Али, постављати ово питање у Србији која има вековно државно искуство, која је постојала пре ЕУ, одудара од промишљеног и одговорног разматрања будућности Србије
Данас је можда реалније поставити питање да ли ће оваква ЕУ опстати, него питање има ли Србија алтернативу изван ЕУ. Нормална економска сарадња са државама чланицама ЕУ је не само алтернатива чланству у ЕУ, већ и политика која је у најбољем интересу Србије
Поштовани пријатељи,


Сваки грађанин Србије види да су нам народ и држава, земља и њена будућност озбиљно угрожени. Пре свега данас је угрожено Косово и то је свакако прво и најпрече питање. Али, угрожена је и привреда, угрожена је Војводина, угрожена је Рашка, угрожен је уставни поредак, једном речи, угрожена је Србија.


Власт међутим не брине то што је угрожена Србија, власт не брине то што нам је народ гладан, власт не брине то што нам пропада привреда, власт не брине опстанак Косова, власт не брину злослутни позиви да Војводина и Санџак постану републике. Не, ништа од тога не брине власт. Власт има своју бригу, која нема везе са насушним потребама и бригом народа. Та брига власти је да ли ће Европска унија после свих уцена и претњи којима је изложила Србију, ипак да се умилостиви и да Србији да статус кандидата.





Власт је спремна да целу Србију, све наше државне и националне интересе жртвује да би добила статус кандидата. Садашња власт хоће да живот Србије подреди новој, неразумној и површној догми да ЕУ нема алтернативу. Зато, чим је КФОР напао Србе и употребио грубу силу да би устоличио албанске царинике и полицајце, који хоће да успоставе границу са Србијом, Брисел је одмах уценио Србију да нема ништа од кандидатуре уколико се не склоне барикаде којима се Срби бране од овог насиља.


__________________________________________
«Јесте Демократска странка Србије била на власти, али и тада је у Србији била већа плата, већа запосленост, вратили смо кредите странцима, подигли животни стандард, помогли Републику Српску, донели Устав и обезбедили национално јединство у одбрани Косова.»


__________________________________________


То што нам КФОР прети и што користи силу против народа није ништа ново и неочекивано. Нажалост, сада видимо да је и власт почела да уцењује и прети властитом народу не би ли се тако дочепала кандидатуре. Права хајка се води против људи који на барикадама бране Србију и бране своје право да припадају својој земљи и да буду грађани Србије.


Нису грађани Србије на барикадама из обести и хира. Нису они на барикадама зато што воле да се носе са до зуба наоружаним КФОР-ом. Нису они на барикадама зато што немају преча и паметнија посла и што воле да смрзавајући се проводе бесане ноћи. Срби су на барикадама јер албански цариници и полицајци не могу и не смеју да дођу и да одвоје Косово од Србије. КФОР притиска Србе с једне стране, а власт притиска с друге стране. Зарад безначајне награде власт се упустила да буде против свога народа. Награда је кандидатура за ЕУ.


Већ чујем дежурне бранитеље режима који кажу: Демократска странка Србије је била на власти, па шта сте урадили? А затим додају: шта то ви нудите, шта је ваш предлог? Па хајде зато да кренемо од првог питања. Јесте Демократска странка Србије била на власти, али и тада је у Србији била већа плата, већа запосленост, вратили смо кредите странцима, подигли животни стандард, помогли Републику Српску, донели Устав и обезбедили национално јединство у одбрани Косова. Мало је наравно то колико нашем народу и Србији треба, али је неупоредиво више од сталног заостајања, пропадања и безнађа у коме се данас налази земља.


Да пређемо сада и на друго питање. Шта је предлог Демократске странке Србије за излазак из ове агоније земље која се свакодневно продубљује? Прво и најважније је да одредимо будући правац развоја земље. Тај нови правац, национални циљ треба да буде државно самостална, економски стабилна и политички и војно неутрална Србија. Наш циљ, дакле, више не треба да буде чланство Србије у ЕУ, већ развијена економска сарадња са државама ЕУ, и наравно свим другим државама. Из ове нове државне политике и овог новог националног циља, који Србију и наше државне и националне интересе стављају јасно на прво место, на прави и најбољи начин ће се разрешити сва питања са којима се земља суочава, од економије до Косова.





Ова нова државна политика и овај нови национални циљ, који питање учлањења Србије у ЕУ скидају са дневног реда, с једне стране природна је последица намере ЕУ да Србији отме Косово. Али постоји још један веома важан разлог за нову политику и он се односи на стање у самој ЕУ. Ако погледамо стање у Грчкој, ако погледамо стање у Италији, а сличан сценарио прети и другим државама у ЕУ, свакоме мора бити јасно да онаква ЕУ каква је до јуче постојала више неће постојати. На који начин ће се преуредити ЕУ и да ли ће постојати државе првог, другог и трећег реда пре свега је брига и проблем Брисела. Али нас би морала да забрине идеја да Србија постане чланица треће европске лиге, ако и трећа лига буде понуђена Србији. Грађани морају с разлогом да буду забринути јер од садашње власти колико сутра могу чути паролу да и трећа европска лига нема алтернатив


__________________________________________
«Када се буде направила објективна економска анализа колико је привреда Србије изгубила да би се применом ССП угодило ЕУ, видеће се колико је заправо у најбољем интересу Србије да заборави на чланство у ЕУ и да се развија као самостална и политички неутрална држава.»


__________________________________________


Поштовни пријатељи, Србија се налази на раскрсници и прекретници. Време које је пред нама, до избора, одредиће судбину земље. Народ ће на изборима изабрати пут. У основи бира се да ли ћемо наставити да идемо слепим путем без алтернативе, који нас тобоже води у светлу будућност Европске уније, или ћемо промишљено и разложно кренути тежим путем државно самосталне, економски стабилне и политички неутралне Србије. Лакши, али слепи пут води нас готово извесно у пропаст. Други, истина тежак пут, води нас државној и националној обнови. То је пут обнове развоја земље, који неће и не може доћи преко ноћи, али који је известан и поступан.


Потребан нам је договор са народом, да свако од нас на овом путу уради све што може у интересу земље. Наравно, да је лакше укинути барикаде, дати Војводини и Санџаку државност, распарчати Србију, бесконачно се задуживати, него свугде и на сваком месту одговорно и одлучно бранити интерес државе и народа.


Демократска странка Србије мора увек и свугде да говори истину и брани интересе Србије. Нама Брисел није главни град, ми имамо само једну отаџбину и њено име је Србија. Никада се и ни под којим условима нећемо одрећи Србије зарад наводно виших европских интереса. Србија одувек припада Европи и увек ће и припадати Европи. Наша прва брига међутим није развој Европе, јер о томе има ко да брине. Наша прва и најпреча брига је развој Србије.


Развој Србије, подизање наше привреде омогућава нам да водимо одговорну политику заштите националних интереса. Ту мислим на Косово, али подједнако мислим и на заштиту српског језика, наше науке, културе, образовања, књижевности, уметности, спорта. Данас у Србији осим самозадовољне власти нико није задовољан. Где год да се погледа, на било који део друштва, сведоци смо заостајања и пропадања. Свако има своју велику муку, незапослени, радници, послодавци, сељаци. И то мора бити тако када је привреда на издисају, када је привреда жртвована зарад једностране примене ССП са ЕУ. Када се буде направила објективна економска анализа колико је привреда Србије изгубила да би се применом ССП угодило ЕУ, видеће се колико је заправо у најбољем интересу Србије да заборави на чланство у ЕУ и да се развија као самостална и политички неутрална држава.


Нашим критичарима који нам кажу да је Демократској странци Србије само стало до Косова, поручујемо да они заправо не могу ни да замисле колико нам је стало до Косова. Али, исто тако нам је стало до економског развоја земље и верујем да смо од свих странака највише посветили пажње изради економског програма развоја земље. Ускоро ћемо изаћи у јавност и са новим програмом развоја Србије до 2017. године.


Наши критичари кажу да смо за изолацију, зато што нам је Србија на првом месту и зато што отворено и јасно кажемо да Србији више не треба да буде циљ чланство у ЕУ, него развојна и обострано корисна економска сарадња. Право је, зато, питање зашто се свако залагање за интересе Србије унапред жигоше и одбацује као нешто неприхватљиво и негативно. Да ли је по тој логици и само постојање државе Србије нешто спорно, сумњиво и неприхватљиво?


__________________________________________
«Не можемо подредити интересе народа вољи Брисела и неприхватљиво је да се зарад кандидатуре, која не значи ништа, Срби изруче независној држави Косово.»


__________________________________________


Ми на све ово данас одговарамо да је било доста и превише понижавања Србије. Није изолација захтев да се равноправно сарађује са другима, него су страни притисци и уцене да се Србија одрекне своје државе и своје територије велико понижавање наше земље и наших грађана. Ми се не залажемо за изолацију, него напротив, када је реч о економској и свакој другој сарадњи свим државама пружамо руку сарадње, наравно на обострану корист.


Осврнуо бих се и на питање које се често упућује Демократској странци Србије, а то је питање шта је алтернатива ЕУ. Можда би ово питање могло да се постави у државама које су настале јуче и које су млађе од ЕУ. Али, постављати ово питање у Србији која има вековно државно искуство, која је постојала пре ЕУ, одудара од промишљеног и одговорног разматрања будућности Србије. Данас је можда реалније поставити питање да ли ће оваква ЕУ опстати, него питање има ли Србија алтернативу изван ЕУ. Нормална економска сарадња са државама чланицама ЕУ је не само алтернатива чланству у ЕУ, већ и политика која је у најбољем интересу Србије.


Поштовани пријатељи, добро је познато да је Демократска странка Србије од свог настанка увек била са својим народом, а посебно са оним делом српског народа који пати и страда. Данас смо потпуно уз народ који на Косову брани своју државу и брани своје право да припада Србији. Не можемо подредити интересе народа вољи Брисела и неприхватљиво је да се зарад кандидатуре, која не значи ништа, Срби изруче независној држави Косово.


Данас такође упозоравамо да би било заиста погубно да власт, ако не добије кандидатуру, одговорност за то превали на народ који брани опстанак Косова у Србији. То би унело раздор са последицама које се уопште не могу ни сагледати. Још једном подвлачимо да КФОР по ко зна који пут напада Србе, а не обрнуто, и да народ само не дозвољава да албански цариници и полицајци успоставе границу између Србије и Косова.


__________________________________________
«Ми не обећавамо лак пут, ми не обећавамо да ћемо преко ноћи подићи куле и градове, али обећавамо да ћемо увек бити уз свој народ, да ћемо поступно обнављати земљу и подизати привреду...»


__________________________________________


Ако ЕУ после свих ових претњи и уцена донесе одлуку да Србији не да кандидатуру, таква одлука не би смела да значи продубљивање и овако превеликих подела и јаза који постоји у политичком животу Србије. Напротив, изостајање кандидатуре могло би да буде добар повод и разлог да се у Србији поведе озбиљна расправа којим путем земља треба даље да иде. Демократска странка Србије је уверена да је дошло време за нову политику и да је сазрело време да се Србија окрене себи и својим интересима. Око ове нове политике и новог државног циља треба стрпљиво градити ново национално јединство. Уверили смо се да је на трошним темељима погрешне политике да ЕУ нема алтернативу немогуће успоставити национално јединство и стабилност земље.


Сасвим је разумљиво да је из најбољих намера могла постојати нада да ће приступање Србије Европској унији бити у интересу наше државе и наших грађана. Међутим, време и живот су показали да је ЕУ злоупотребила поверење грађана Србије и да је недвосмислен интерес Брисела да отме Косово од Србије. Исто тако, време и живот су показали да ЕУ није рај и да је она сама у озбиљној кризи. Са овим искуством није разумно држати се догме о ЕУ, већ морамо пронаћи нови пут за Србију. На том новом путу морамо уз много труда сами да бринемо о себи и својим интересима.Чврсто смо уверени да Србија има снаге за обнову и за развој ако народ на изборима изабере нову политику.


На самом крају, рекао бих још нешто. Дужност Демократске странке Србије је да увек народу каже истину. Ми нисмо на политичкој сцени да би се неком допадали, већ је наша једина обавеза да бранимо интересе државе и народа коме припадамо. Зато и данас упозоравамо и саопштавамо грађанима да је Србија угрожена. Свима мора бити јасно да сваки пут, када садашња власт одустане од неког националног интереса, то не може донети ништа добро земљи и никакво олакшање, већ свако одустајање само охрабрује стране центре моћи да постављају нове и нове услове и уцене. Стара је истина да државе које саме не бране своје националне интересе не могу и не заслужују да опстану.


Ми не обећавамо лак пут, ми не обећавамо да ћемо преко ноћи подићи куле и градове, али обећавамо да ћемо увек бити уз свој народ, да ћемо поступно обнављати земљу и подизати привреду, да ће сутра Србија бити снажнија и стабилнија и да ће се у Србији сутра живети боље и спокојније него данас. На народу је да одлучи и преломи!


Живела Србија!


http://fakti.org/serbian-point/ugrozeno-je-kosovo-vlast-ugrozava-rasku-i-vojvodinu-privredu-i-ustavni-poredak

Za Svedok800 piše: Čedomir AntiĆ, istoričar, predsednik Naprednog kluba: MRŽNJA I HISTERIJA „Pokreta za preokret“

       Dobili smo i deklaraciju „Pokreta za preokret“. Ništa originalno: malo neznanja o Evropi, stih plagiran iz Karićevog političkog pesništva, okupljanje malenih „građanskih“ stranaka i nacionalnih partija naših manjina, glumaca-prekrštenih u intelektualce...
       Gle, pa tu je i kum značajan po tome što dodeljuje Nobelove nagrade; i inženjerka koja istražuje genocid nad Bošnjacima i kadnidatkinja za 1/1000 iste nagrade; i novinar(ka) koja je plasirala laž da su za vreme Protesta 1996-1997 studentkinje prisiljavane da nose narodne nošnje (za američke čitaoce „zarove i feredže“)...Tu su onaj koji veruje da je Dragoljub Mihailović prvi antifašista porobljene Evrope i ona koja histerično tvrdi da su svi četnici bili fašisti.
       Nedostajao je Brozov delatnik sa Golog otoka pa da sve bude kompletno. U Hrvatskoj hapse 1945. i mnogo manje značajnog Josipa Boljkovca, ovde bi, da nije imao druga posla, sličan sedeo u prvom redu...
       Nad srpskom zaostalošću, fašisoidnošću, opterećenošću Kosovom i nerazumevanjem „Evrope“ zgražavaju se političari koji bi bez dana radnog staža mogli da kupe većinu evropskih kolega, glumci koji ne bi preživeli ni pet dana u iscrpljućem kotlu Brodveja (iznenađeni činjenicom da tamo nema stalnih plata, gradskih i republičkih projekata i da slikanje na predizbornom mitingu ništa ne donosi), konačno izvesni partijski veterani koji bi u nekim državama EU bili lustrirani, a u drugim uhapšeni (šta bi im učinile evropska Libija ili demokratski Irak, ne smem ni da pomislim).
       Važno je preći cenzus i nametnuti se prilikom sastavljanja nove vlade. Srbija možda svojom krivicom nikada neće ući u Evropsku uniju, ali će partije i junaci koji su se „srpskom zlu protivili“ (mada od 1992. do danas učestvuju u ekonomskom devastiranju našeg naroda) imati spremnu neofeudalnu elitu koja će njome umeti da vlada.
       Odnos ovih ljudi prema Srbiji, njenom narodu i legitimnim pravima koja uživaju svi drugi Evropljani nikada nije bio sličan stavu Tomasa Mana prema Nemačkoj. On više nije ni deo politike SAD ili neke od članica EU koje su samo tokom jedne decenije u civilno društvo Srbije investirale milijardu dolara. Ovaj odnos - velika mržnja - sada je buduće opravdanje za Brisel.
       Jer kako stvari sada stoje Srbija mora prvo da propadne, pa da njeni delovi budu nekako privezani za EU.
       Zato je potrebna mržnja i uz nju histeričan strah od „zaustavljanja na putu ka članstvu u EU“. Zgražanje koje podseća na kolektivne sumanutosti iz vremena epidimija ili lova na veštice.

http://www.svedok.rs/index.asp?show=79907

Jugoslavija je marta 1941. potpisala bolji sporazum sa Hitlerom, nego Drašković, jula 2005. sa NATO

Šta se skriva iza promovisane deklaracije „Preokret - Srbiju u Evropu, Evropu u Srbiju“ Vuka Draškovića Čede Jovanovića, nekih minornih stranaka, NVO I grupe proevropskih intelektualaca tipa Sonje Biserko, Predraga Sarape, Vidosava Stevanovića, Svetislava Basare, Nadežde Gaće, Miše Brkića...

Piše: Piše: Vladan Dinić

       „ U Srbiji si, stranče, i tvoja sloboda i čast su na sigurnom“
       (Kolumbijski pesnik, Neoftali Sandovala, 1998.)
       Ovu misao pesnika Neoftali Sandovala pročitao sam poodavno, ali sam se, odmah, po obznani dugo najavljivane deklaracije : „Preokret - Srbiju u Evropu, Evropu u Srbiju“, Vuka Draškovića, , Čede Jovanovića, nekih minornih stranaka, NVO i grupe proevropskih intelektualaca, pre bi se reklo, evrofanatika - ovih dana, naglo podsetio, kao što sam je se setio i posle potpisivanja „Sporazuma“ Vuka Draškovića (u ime SCG?!) i Jap de Hop Šefera (u ime NATO), i počeo da razmišljam da li je Srbija slobodna i sigurna u Srbiji?
       Da li je Srbija u Srbiji slobodna, ili je pod okupacijom, pre svega svojih domaćih ljudi, koji, možda, opčinjeni strahom od Haga i Tribunala čine i ono što, verovatno, nikad činili ne bi... Ili, zašto ne, zarad lične koristi i opšte štete?!
       Zato, evo, i spiska inicijatora i podržavalaca velike proEUropske inicijative, usudio bih se da kažem, antisrpske, da se zna koji su, i da ostane, negde - zapisano...
       Ceo tekst deklaracije stavljamo čitaocima „SVEDOK“ da procene - šta se iza brda valja.
       Apel – Preokret - Srbiju u „Evropu, Evropu u Srbiju“ inicirali su i u svoje i u ime organizacija koje vode potpisali:
       političke stranke: Liberalno demokratska partija – Čedomir Jovanović, Srpski pokret obnove – Vuk Drašković, Socijaldemokratska unija – Žarko Korać...
       Regionalne stranke, partije i organizacije manjina: Sandžačka narodna partija, Demokratska partija Sandžaka, Savez bačkih Bunjevaca, Odbor za ljudska prava Preševa i Bujanovca – Belgzim Kamberi... Sindikat koji je bio u Vladi Zorana đinđića – Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata – Ranka Savić i Dragan Milovanović.
       (Ovaj Apel bio bi nemoguć bez inicijative, pomoći i podrške organizacija i pojedinaca iz civilnog društva).
       Do sada su apel potpisali i:
       Latinka Perović, Rajko Danilović, Mirko Tepavac, Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava, Miljenko Dereta, Građanske inicijative, Maja Mićić, Inicijativa mladih za ljudska prava, Borka Pavićević, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Vesna Petrović, Beogradski centar za ljudska prava, Milan Antonijević, Komitet pravnika za ljudska prava, Jelena Milić, Centar za evroatlantske studije, Dušan Bogdanović, Fond Biljana Kovačević Vučo, Pavel Domonji, Ivan Kuzminović, Izabela Kisić...
       Ideja Srbiju u Evropu, Evropu u Srbiju šira je i univerzalnija od političkih stranaka, sindikata, nevladinih organizacija... Zbog toga smo ponosni, kažu osmišljivači Deklaracije, na imena istaknutih ličnosti iz javnog života koje su ovaj proglas do danas podržale. Među njima su:
       Bora Todorović, Jelisaveta Seka Sablić, Filip David, Vidosav Stevanović, Puriša đorđević, Mirko đorđević, Predrag Koraksić, CORAX, Ratko Božović, Svetislav Basara, Boško Jakšić, Dragoljub Todorović, Srđan Ćešić, Kosta Bunuševac, Josif Tatić, Janja Beč Neumann, Vladimir Kravčuk, Drago Kovačević, Goran Marković, Fahri Musliu, Pavle Sekeruš, Mirjana Karanović, Jovan Ćirilov, Mirko Gaspari, Irfan Mensur, Ivon Jafali, Veljko đurović, Srba Travanov, Dragan Velikić, Mijat Lakićević, Miladin Kovačević, Milojko Pantić, Dobrivoje Tanasijević – Den Tana, Olivera Ježina, Miša Brkić, Predrag Sarapa, Nadežda Gaće, Dinko Gruhonjić, Ivana Bajić, Srna Lango, Nikola đuričko, Goran Jevtić, Stevan Filipović, Branislav Trifunović, Lena Bogdanović, Nikola Čuturilo, Biljana Cincarević, Vlada Divljan, Nikola Kojo...
       Zašto ih poimenice pominjem. Prvo, rekoh, da se ne zaboravi, a drugo, da ne bih prepričavao Deklaraciju (objavljujemo je u celosti) samo ću, ovde, na ovom mestu da pomenem jedan delić te Vukove i Čedine, pre svega, umotvorine:
       „... Odbijamo da se povlačimo i pravimo kompromise s antievropskim uzurpatorima naše budućnosti. Ne smemo i nemamo pravo da odstupimo pred istim idejama koje su nas devedesetih gurnule u krvavu avanturu, koja se okončala istorijski najvećim porazom Srbije i srpskog naroda. Mi smo završili u izbegličkim kolonama i redovima pred ambasadama zemalja u koje su nam otišli najbliži, dok je Srbija osramoćena zločinima koji su u njeno ime počinjeni prema drugim narodima i njoj samoj. Te snage su se sada ujedinile oko zajedničkog cilja, da podignu barikade na svim putevima koji nas vode ka Evropi...“
       Dakle, da tužno nije, moglo bi da bude: vratite se na deo spiska potpisnika?!
       Ko je od njih završio u izbegličkoj koloni?
       Niko!
       Pre bi se reklo da su završili u vilama na Dedinju, ili su osvajačkim pohodom prisvojili, recimo „Čika Ljubinu“ ulicu, ili u pre(tetim) demokratskim stanovima od desetine ari!
       Ili, ko je od njih čekao u redovima pred ambasadama, pretpostavljam za vize?! Ali, tu su u pravu, većina ovih potpisnika je svakodnevno u redu pred ambasadama EU i NATO zemalja, čekajući na prijem, ili i tad su se grabili na - koktel, povodom Dana nezavisnosti, ili nekog drugog važnog dana u istoriji tih zemalja koje su bez odluke Saveta bezbednosti 78 dana bombardovali SCG. (PS: Ako mi ne verujete, u narednim brojevima objaviću slike mnogi sa spiska podržavalaca Deklaracije i ideje, na prijemima i u redovima da se uđe na „iće i piće“)!
       Majke mi...
       Dobro, ali otkud mi ideja da „Vukov sporazum u ime SCG sa NATO poredim sa Sporazumom iz pradavne 1941. godine stare i trule Jugoslavije sa Hitlerom?!
       Samo, pre nego što objasnim, da podsetim: „Kad počne rat, prva žrtva je istina. Posle smrti istine - dolaze laž i obmana; narod je kljukan propagandom.
       A kad rat prestane, zvanični krugovi nemaju hrabrosti da to priznaju i verovanje u propagandnu mitologiju se nastavlja“, rekao je 1970. Ričard Krosman (Richard Crossman), laburista, nekoliko puta ministar u vladama Velike Britanije, koji je za vreme Drugog svetskog rata služio u Ministarstvu psihološkog ratovanja.
       Rat sa NATO paktom je prošao, ako je prošao. Istina, ne bombarduju nas, ali zato nam, valjda, za uzvrat, kao gest svoje dobre volje - otimaju - teritoriju. Kosovo i Metohiju, uz lakonsko objašnjenje: to je realnost i situacija na terenu. Samo, na severu KiM je situacija na terenu drugačija, ali taj teren za NATO i EU silnike ne važi - suspendovan je!
       Istina, za mnoge mondijaliste, ovde, kao da rata i bombardovanja nije ni bilo. Kao da brojni spomenici nekoliko hiljada nedužno ubijenih civila ne postoje...Kao da ih nema.
       Oni, EUrofanatici (a i evrro se ljulja u samrtnom ropcu!) nit vide spomenike, nit vide ruševine, a onkolozima je zabranjeno da obelodanjuju podatke koliko je žitelja Srbije umrlo od galopirajućeg raka, leukemije i drugih znanih i neznanih bolesti, prouzrokovanih u akciji „Milosrdni anđeo“ koji se bacakao bombama sa osiromašenim uranijumom!?
       Sad, polako, pošto je prva žrtva rata - istina sahranjena, na videlo dana isplivavaju i laži i obmane.
       Tadašnje i sadašnje.
       Jasno je da Vuk Drašković nije SAM osmislio Sporazum i sa Jap de Hop Sheferom potpisao to što je svojim parafom overio.
       Jasno je da u celoj priči iz 2005. uloga tadašnjeg (kasnije satelit ministra vojnog) Prvoslava Davinća - nije zanemarljiva.
       Sad je, valjda, šest godina posle, posle ovog što nam se (opet) događa - jasno zašto je bilo bitno i hitno razbiti do kraja Vojsku Jugoslavije, pa Vojsku SCG i sad smanjiti vatrenu moć Vojske Srbije.
       Šta će nam naša vojska, kad će NATO da nas čuva (pročitah, u to doba, a gde bi drugde, no na sajtu B92, u rubrici komentari na vest?!).
       Uz to, jasno je da ni ostali „čimbenici“ tadašnjeg Saveta ministara nisu mogli baš toliko da budu neupućeni, koliko su se pravili ludi i nemušti, a još manje je bilo moguće da ni ondašnja vlade Srbije i Crne Gore nije imala pojma - šta je to Vuk Drašković - potpisao!
       A potpisao je: oduzimanje dela suvereniteta Srbiji i Crnoj Gori na neodređeno vreme!
       To što Sporazum nije ratifikovan, koga je briga, stupio je na snagu danom potpisivanja.
       Ratifikacija, je mogla i sutra, i juče, a može i nikad!
       Sporazum važi!
       Zbog odbijanja tih ili sličnih uslova u Rambujeu (koje je Vuk parafnuo), u svetu je prvo ubijena srpska istina, a tek onda su usledili 78 dana besomučni, bestijalni i bezumni napadi NATO po vojnim objektima, mostovima, bolnicama, drumovima, školama, stanovima, Televiziji, autobusima, vozovima, gradskim pijacama... Red „pametne“, red kasetne bombe, pride one sa osiromašenim uranijumom...
       Tad je, te 2005., u miru, zarad odbrane Srba na Kosovu (kakva besmislica i budalaština!?) SCG parafom Vuka Draškovića dozvolila da postanemo zemlja ograničenog suvereniteta, uz ustupanje istih onih mostova, puteva, rafinerija i drugog baš onima koji su nam to - rušili i razrušili, a uz to i koriste bez prave nadoknade.
       Da se u ovim gorkim trenucima malo i našalim, ukoliko autoputem idete do Niša, sa BG tablicama - putarina je, valjda, 900 dinara!
       Ukoliko umesto BG imate NATO tablice - džabe!!
       Pa koga su tada to Vuk Drašković i njegovi naredbodavci zezali?
       Ma kakvi zezali, i njih su zeznuli, zeznuli su nas mnogo ranije, a zezaju i danas, a da stvar bude tada, šest godina ranije, još komplikovanija, pobrinuli su se i tadašnji predsednici vlada Srbije i Crne Gore, dr Vojislav Koštunica i Milo đukanović, koji su se „branili ćutanjem“, a tadašnji i sadašnji predsednik Srbije Boris Tadić je, svojevremeno, svome stadu poručio „da svaka priča na temu Sporazuma ruši kredibilitet zemlje?!“ Istina, i on je, sam, u ime države, sa Kondolizom Rais parafnuo sporazum (objavljujemo ga u celini), ali...
       Dakle, svršena stvar.
       Srpski rečeno, „Zemljo, otvori se...“
       Da li smo mi, Srbi, osuđeni na vekovni „ples sa Vukovima“. Jedan Vuk (Branković) je, čini se, neopravdano pretvoren još pradavne 1389. godine u oličenje izdajstva i izdajnika, a ovaj moderni Vuk (Drašković), prvo 616 godina posle Kosovskog boja, pa sad 622 godine posle - preti da pomrači slavu Vuka Brankovića.
       Ipak, u svemu tome ima i male olakšice: istorijsko pamćenje Srba, pre svega Srbijanaca, je i kratko i površno. Mi, Srbi (Srbijanci) ne pamtimo ama baš ništa. Jer, da pamtimo, znali bismo da je Jugoslavija (Dragiša Cvetković i Cincar Marković), pre 70 godina, 25. marta 1941. u Beču, sa Hitlerom (oličenom u potpisu njegovog ministra Trećeg raja Joakma fon Ribentropa) potpisala sto puta bolji, časniji i pošteniji ugovor (po Jugoslaviju, dakle i Srbiju) nego što je jula 2005. učinio Vuk Drašković.
       Ondašnja „Politika“, od srede 26. marta 1941. godine (koju nam je dostavila princeza Jelisaveta Karađorđević, hvala joj beskrajno) na prvoj stranici je objavila:
       Utvrđivanje odnosa između Jugoslavije, nemačkog Rajha i Italije
     
     
       JUGOSLAVIJA JE PRISTUPILA PAKTU TRIJU SILA
       POD USLOVOM DA ZA SVE VREME TRAJANJA RATA NEMAČKA I ITALIJA NE TRAŽE PRELAZ NITI PREVOZ SVOJIH TRUPA PREKO JUGOSLOVENSKE TERITORIJE
       l Nemačka i Italija potvrđuju svoju odluku da će suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije svagda poštovati
       l Posle potpisivanja protokola o pristupanju Paktu triju sila juče popodne su g. Cvetković i Cincar Marković bili primljeni kod g. Hitlera koji je s njima duže konferisao
     
       To je „Politika“ pisala tada (do danas o Sporazumu SCG - NATO i Srbije i SAD još nije?!) a sada se vidi iz Sporazuma Vuka Draškovića sa NATO, da su Hitlerovi uslovi bili blaži, bolji, povoljniji i časniji nego ovi koje je, navodno, zbog puta u Europu parafirao lider Srpskog pokreta obnove, tadašnji ministar spoljnih poslova SCG, zagovornik bespogovornog puta EUropu po svaku cenu (i bez Kosova i Metohije) ali i čovek čija uloga u ratovima na ovim prostorima, ako je već o njima reč, nije zanemarljiva.
       Naprotiv...
       Istina, da ne krivim Vuka Draškovića previše i unapred, možda je i tada, šest godina pre, dakle 2005. kad je parafirao spoorazum, a i danas, novembra 2011 zna, što ovde niko ne zna!?
       Možda je Vuk još jednom vidovit?
       Možda je Drašković obavešteniji od nas običnih smrtnika, ali ako sve zna, a ćuti, obavezan je da i nama jasno kaže o čemu se radi.
       Ovako ostaće, a biće tako zanavek, na njemu anatema naroda jer je, iz čista mira, 2005. uskraćen deo suvereniteta Srbiji dozvolivši nešto što nije (u normalnim zemljama) dozvoljeno, učinivši nešto što je nepojmljivo...
       Da podsetimo, narod je (da li narod, ili komunisti uz asistenciju Engleza?) 27. marta 1941. na ulicama srušio Pakt sa Hitlerom i posle nekoliko dana, 6. aprila, bombarderi Trećeg rajha su prvi put sravnili Beograd sa zemljom.
       Šta je sve to Vuk tada potpisao, saznali smo. Siguran sam da Vuku nije i neće biti lako, zar poslovično dobro obavešteni Nebojša Čović nije, tada, između redova, rekao da je Vuk Drašković žrtvovan?!
       Istina, Nebojša Čović nije tada rekao - ko stoji iza Vuka i ko je Vuku spremio klopku.

Ministar inostranih poslova Rajha        Beč, 25. marta 1941.g.              Gospodine ministre predsedniče!        Po nalogu i u ime Nemačke vlade imam čast da Vašoj Ekselenciji saopštim sledeće:        Povodom današnjeg pristupanja Jugoslavije Paktu triju sila nemačka vlada potvrđuje svoju odluku da u svako doba poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije.        Primite, gospodine predsedniče, uverenje o mome odličnom poštovanju.        Joahim fon Ribentrop        Ministar inostranih poslova Rajha              Beč, 25. mart 1941.        Gospodine ministre predsedniče!        U vezi sa razgovorima održanim povodom današnjeg pristupanja Jugoslavije Paktu triju sila, imam čast da Vašoj Ekselenciji u ime vlade Rajha ovim potvrdim sporazum između vlada sila Osovine i Vlade Kraljevine Jugoslavije o sledećem:        Uzimajući u obzir vojnu situaciju Nemačka i Italija garantuju jugoslovenskoj vladi da sa svoje strane neće postavljati nikakav zahtev za vojnu pomoć. Ako jugoslovenska vlada ma u koje vreme bude smatrala da je u njenom interesu da uzme učešća u vojnim operacijama sila Osovine onda će jugoslovenskoj vladi biti prepušteno da sa silama Osovine zaključi potrebne vojne sporazume.        Moleći vas da prednje saopštenje čuvate u strogoj tajnosti i da ga objavite samo u dogovoru sa vladama sila Osovine, koristim ovu priliku, gospodine ministre predsedniče, da Vam izrazim svoje odlično poštovanje.        Joahim fon Ribentrop        Ministar inostranih poslova Rajha              Beč, 25. mart 1941.              Gospodine ministre predsedniče!        U vezi sa razgovorima održanim povodom današnjeg pristupanja Jugoslavije Paktu triju sila, imam čast da Vašoj Ekselenciji u ime Vlade Rajha ovim potvrdim sporazum između vlada sila Osovine i vlade Kraljevine Jugoslavije o tome, da vlade sila Osovine za vreme rata neće Jugoslaviji podnositi zahtev za odobrenje prolaza trupa ili transporta preko jugoslovenske teritorije.        Dozvolite mi, gospodine ministre predsedniče, da Vam izrazim svoje odlično poštovanje.        Joahim fon Ribentrop

Svilanović započeo, Davinić odradio, Vuk potpisao, za Sporazum znali svi i u Vladi Srbije        E, pošto u ovoj zemlji ništa dugo ne može da bude tajna, ispostavilo se da ima mnogo onih koji unapred misle, kao na primer Goran Svilanović.        On je, prema službenoj belešci (Ministarstvo spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, Služba za međunarodne poslove Broj:19509/1 od 22. jula 2005, koju su sačinili SMPD i GD za NATO i PO), još 4. oktobra 2001. dobio od tadašnjeg generalnog sekretara NATO Robertsona signal za pokretanje inicijative za postizanje Sporazuma.        Prema podacima do kojih smo došli prvi razgovori su počeli 28. februara 2002, kada je pravni savetnik NATO Boldvin Devic razgovarao sa tadašnjim pomoćnikom SMIP, g. Žutićem, ali uz prethodnu saglasnost tadašnjeg ministra Gorana Svilanovića.        Stvar oko „Vukovog“ Sporazuma je, manje-više mirovala do dramatičnih martovskih događanja na Kosovu i Metohiji, pa je na osnovu političkih procena, dodatne inicijative generalnog sekretara NATO-a Šefera od 9. jula 2004. godine, inteviziran rad na potpisivanju.        Ministarstvo odbrane SCG i Ministarstvo spoljnih poslova su uputili dodatnu inforemaciju Savetu ministara o inicijativi NATO za zaključenje Sporazuma o uspostavljanju kopnenih linija komunikacije 22. oktobra prošle godine.        Desetak dana nakon toga, preciznije 4. decembra 2004. godine, Savet ministara je usvojio zaključak kojim je republičkim vladama Srbije i Crne Gore preporučio da odrede eksperte koji bi činili pravni tim SCG za pregovore sa NATO. Zaduženje je takođe dato i Ministarstvu spoljnih poslova i Ministarstvu odbrane SCG.        I, prvi interesorni sastanak pravnog tima održan je 22. februara u MSP SCG. Tom sastanku su prisustvovali predstavnici: Ministarstva odbrane SCG, Uprave carine, Ministarstva finansija Srbije, Ministarstva pravde Srbije i Ministarstva spoljnih poslova SCG. Svoj dolazak najavili su i predstavnici MUP Srbije i Uprave carine Crne Gore, ali se nisu pojavili. Zapisnik sa sastanka je uručen pristnim predstavnicima, a prosleđen je i onima koji nisu bili prisutni.        Dve nedelje docnije, 9. februara novi sastanak: prisutni predstavnici onih resora koji su bili i na sastanku 22. februara, a došli su, po ovlašćenju Vlade i predstavnik MUP Crne Gore i Uprave carine Crne Gore.        MUP Srbije i Ministarstvo za kapitalne investicije nisu poslali predstavnike.        Na ovom sastanku, dakle bez predstavnika MUP Srbije i Ministarstva za kapitalne investicije Srbije, dogovoreno je da nosilac posla i izradu Predloga osnova za vođenje pregovora bude Ministarstvo odbrane Srbije i Crne Gore!        Ministarstvo odbrane je obavilo proceduru, sačinilo informaciju i dostavilo je Ministarstvu spoljnih poslova SCG, Službi zakonodavstva Saveta ministara, Generalnom sekretarijatu Vlade Srbije i Ministarstvu inostranih poslova Crne Gore, s dodatnom obavezom da upozna s tim Vladu Crne Gore.        Ministarstvo spoljnih poslova SCG je reagovalo brzo i 21. aprila ove godine dalo je Ministarstvu odbrane svoje pravno i političko mišljenje. Na novom sastanku koordinacija daljeg vođenja pregovora prebačena je na Ministarstvo spoljnih poslova SCG. I ne gubeći ni časa, MSP SCG je 4. jula 2005. godine prosledilo Savetu ministara predlog za vođenje pregovora.        Savet ministara je 7. jula 2005. usvojio zaključak o prihvatanju izveštaja o poseti Ministarstva odbrane Glavnom štabu NATO, i zadužio Ministarstvo odbrane i Ministarstvo spoljnih poslova da nastave sa realizacijom aktivnosti za pristupanje Srbije i Crne Gore Partnerstvu za mir, kao i nastavak aktivnosti na potpisivanju Sporazuma o kopnenim linijama komunikacije.        Savet ministara je 15. jula 2005. usvojio Predlog osnove za vođenje i zaključivanje sporazuma i ovlastio ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića da sporazum potpiše, a vladama republika članica preporučio da odmah pristupe pregovorima sa predstavnicima NATO o dodatnim aranžmanima. Od 14. do 18. jula vođeni su intezivni razgovori sa Pravnom službom NATO da bi se prihvatile izmene nekih delova Sporazuma. Prihvaćen je zahtev da će „tranfer opreme, robe i materijala biti obavljen u skladu sa važećim međunarodnim sporazumima i izmenama o načinu transporta i koridora prolaska tranzita“, a u međuvremenu je NATO, 16. i 17. jula konsultovao svih 26 članica - da bi se postiglo jednoglasje u prihvatanju predloga SCG i da pristupe potpisivanju Sporazuma.        To je otprilke prava istina toka i redosleda događanja, koji su realizovali potpisivanje sporazuma Draškovića i Šefera...        Dakle, nema nevinih, ali je jasno da čitav posao, praktično uradilo Ministarstvo odbrane sa Prvoslavom Davinićem, da je o celoj stvari bio upoznat i Savet ministara, dakle i Sveto Marović, da je „čast“ da parafne sporazum pripala Vuku Draškoviću…

Sporazum SCG i NATO-A o tranzitnim aranžmanima za podršku mirovnim operacijama Za bezbedniji Balkan        Potpisivanje Sporazuma izazvalo je oštre polemike i podele u javnosti. Ha jednoj strani našli su se oni koji tvrde da smo tim činom nekoliko koraka bliži pristupanju najjačem vojnom savezu današnjice, dok su na drugoj oni za koje je taj potpis u najmanju ruku izdaja državnih i nacionalnih interesa. O čemu je, zapravo, reč?              TEKST SPORAZUMA              Srbija i Crna Gora, koju predstavlja Savet Ministara Srbije i Crne Gore, njegova ekselencija gospodin Vuk Drašković, ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, i Organizacija Severnoatlantskog pakta (NATO), koju predstavlja njegova ekselencija gospodin Jap de Hop Shefer, generalni sekretar Organizacije Severnoatlantskog pakta;        Imajući u vidu da prisustvo Nato-a na Balkanu ima za cilj izvođenje operacija podrške miru koje su ustanovile Ujedinjene nacije i druge međuvladine organizacije radi podrške održanju mira i stabilnosti u čitavom regionu;        S obzirom na to da Srbija i Crna Gora potvrđuje spremnost da dozvoli snagama NATO-a i zemalja nečlanica NATO-a koje daju trupe za operacije podrške miru da prelaze preko njene suverene teritorije;        S obzirom na to da će između dve strane, NATO-a i Srbije i Crne Gore, biti uspostavljeni odgovarajući aranžmani radi određivanja statusa tih snaga, kao i za definisanje potrebnih sredstava za takve operacije;        Poštujući suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i Crne Gore, shodno rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 (1999), s tim što se podrazumeva da se odredbe ovog Sporazuma ne primenjuju na Nato, osoblje Nato a i aktivnosti na Kosovu shodno Rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 i Vojno-tehničkom sporazumu s njom u vezi, niti se tumače kao derogiranje prava ustanovljenih postojećim međunarodnim instrumentima;              Sporazumeli su se o sledećem:        Član 1.        Za svrhe ovog Sporazuma sledeći izrazi imaju značenja koja im se ovde daju:        „Operacija“ označava podršku, primenu, pripremu i učešće od strane NATO-a i osoblja NATO-a u operaciji podrške mira u regionu Balkana;        „Osoblje NATO-a“ označava vojno i civilno osoblje, civilnu komponentu, uključujući osoblje pod ugovorom koje odredi ili uputi ili zaposli Organizacija Severnoatlantskog pakta, njene zemlje nečlanice NATO-a koje daju trupe, izuzimajući lokalno angažovano osoblje;        „NATO“ označava Organizaciju Severnoatlantskog pakta, njena supsidijarna tela, vojno sedište i sve njene konstitutivne nacionalne elemente/jedinice koje podržavaju pripremu i učestvuju u operaciji;        „Tranzit“ označava neometan prolaz bez plaćanja, kao što se navodi u ovom Sporazumu, te prisustvo neophodno za tranzit NATO-a i osoblja, opreme ili robe, materijala, oružja, municije, eksploziva, vozila, plovila i vazduhoplova Nato-a.        „Osoblje“ znači osoblje NATO-a i osoblje pod ugovorom, kao što je definisano ovim članom.        Član 2.        Srbija i Crna Gora dozvoljava slobodan prolaz/tranzit preko teritorije Srbije i Crne Gore, uključujući vazdušni prostor i teritorijalne vode Srbije i Crne Gore, kopnenim, železničkim, drumskim, vodenim ili vazdušnim putem za sve osoblje i bilo koju vrstu tereta, opreme, robe i materijala, uključujući municiju, koji su potrebni Natou za izvođenje operacije. Transfer opreme, robe i materijala obavljaće se u skladu sa važećim međunarodnim sporazumima o neproliferaciji.        Član 3.        Srbija i Crna Gora razmotriće mogućnost pružanja, no najnižoj ceni, onih olakšica ili usluga koje Nato bude smatrao potrebnim.        Član 4.        Radi izvođenja takvih operacija, a imajući u vidu da je za adekvatno izvršavanje poverenih zadataka potrebna brzina akcije, Nato nema obavezu da dostavlja spisak inventara ili drugu rutinsku carinsku dokumentaciju o osoblju, opremi, potrošnom materijalu i zalihama koji ulaze, izlaze ili tranzitiraju preko teritorije Srbije i Crne Gore radi podrške operacije. Organi Srbije i Crne Gore olakšavaju svim adekvatnim sredstvima sve pokrete osoblja, vozila i/ili materijala preko luka, aerodroma ili drumskim putem. Vozila, plovila i vazduhoplovi u tranzitu ne bi trebalo da podležu propisima o izdavanju dozvola ili registraciji, niti osiguravanju. Nato ne zahteva da bude izuzet od plaćanja razumnih cena za tražene i pružene usluge, ali se neće dozvoliti ometanje tranzita usled pregovora o plaćanju takvih usluga. Nato unapred obaveštava Srbiju i Crnu Goru o načinima transporta. O rutama će se zajednički postići dogovor.        Član 5.        Odredbe Konvencije Ujedinjenih nacija o privilegijama i imunitetima od 13. februara 1946, koje se odnose na eksperte u misijama primenjuju se, mutatis mutandis, na osoblje NATO-a angažovano u tim operacijama, osim ako se drugačije ne predvidi. Štaviše, Nato, njegova imovina i sredstva uživaju privilegije i imunitete navedene u toj Konvenciji i kako je predviđeno u ovom Sporazumu.        Član 6.        Svi članovi osoblja koji uživaju privilegije i imunitete poštuju zakone Srbije i Crne Gore u meri u kojoj je poštovanje tih zakona u skladu s poverenim zadacima/mandatom i uzdržavaju se od aktivnosti koje nisu u skladu s prirodom operacije.        Član 7.        Srbija i Crna Gora priznaje da je za osoblje NATO-a potrebno ekspeditivno sprovesti postupak odlaska i dolaska kako bi se olakšalo odvijanje operacija. Osoblje NATO-a ne podleže pasoškim i viznim propisima koji se primenjuju na strance. Osoblje NATO-a nosi sa sobom identifikacioni dokument i od njega se može zahtevati da ga pokaže organima Srbije i Crne Gore, ali se neće dozvoliti da se takvim zahtevima ometa ili odlaže izvođenje operacija.        Član 8.        U skladu s propisima NATO-a, te nacionalnim propisima, vojno osoblje obično nosi uniformu, a osoblje NATO-a može posedovati i nositi oružje ako je za to ovlašćeno naredbom. Nošenje uniforme nije uslov za posedovanje i nošenje oružja. Organi Srbije i Crne Gore prihvataju kao važeće, bez naplate poreza i takse, vozačke dozvole koje osoblju NATO-a izdaju njihovi nacionalni organi.        Član 9.        Natou se dozvoljava da ističe zastavu NATO-a i/ili nacionalne zastave konsgitutivnih nacionalnih elemenata/jedinica na bilo kojoj uniformi, prevoznom sredstvu ili objektu NATO-a.        Član 10.        Pored toga što podleže odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija, osoblje NATO-a u svim prilikama i uvek podleže isključivoj pravnoj nadležnosti svojih nacionalnih elemenata u pogledu krivičnih ili disciplinskih dela koje eventualno počini u Srbiji i Crnoj Gori. Organi NATO-a Srbije i Crne Gore pružaju međusobnu pomoć koliko god je to moguće u vršenju svojih nadležnosti.        Član 11.        Kao eksperti u misijama, te u skladu s konvencijama Ujedinjenih nacija, osoblje NATO-a uživa imunitet od hapšenja i držanja u pritvoru. Osoblje NATO-a koje se greškom uhapsi odmah se predaje organima NATO-a.        Član 12.        Srbija i Crna Gora izuzima osoblje NATO-a i njegovu konkretnu porketnu imovinu u tranzitu preko teritorije Srbije i Crne Gore od plaćanja svih dažbina koje se mogu ustanoviti.        Član 13.        Srbija i Crna Gora dozvoljava Natou da obavlja sopstvene telekomunikacione veze. Tu spada pravo da se koriste ona sredstva i veze koji su potrebni da bi se obezbedila puna mogućnost komunikacija, te pravo besplatnog korišćenja u tu svrhu celokupnog elektromagnetskog spektra. Prilikom korišćenja ovog prava, Nato će učiniti sve razumne napore kako bi se koordinisale i uzele u obzir potrebe i zahtevi odgovarajućih organa Srbije i Crne Gore.        Član 14.        Odštetni zahtevi za štetu ili povrede osoblja ili državne imovine Srbije i Crne Gore ili privatnih lica ili imovine podnose se na postupak određenim predstavnicima NATO-a preko izvršnih organa Srbije i Crne Gore.        Član 15.        Ukoliko se ne postigne prethodni dogovor, sporovi u vezi s tumačenjem ili primenom odredaba ovog Sporazuma rešavaju se između Srbije i Crne Gore i predstavnika NATO-a diplomatskim sredstvima.        Član 16.        Odredbe ovog Sporazuma se takođe primenjuju na civilno i vojno osoblje, imovinu i sredstva nacionalnih elemenata/jedinica zemalja NATO-a u vezi sa operacijom pomoći civilnom stanovništvu, koji međutim i dalje ostaju pod nacionalnom komandom i kontrolom.        Član 17.        U skladu s načelima međunarodnog prava, dodatni aranžmani mogu biti zaključeni kako bi se razradili dalji detalji. U pogledu člana 4. ovog Sporazuma detaljni aranžmani za implementaciju biće izrađeni bez odlaganja.        Član 18.        Srbija i Crne Gora daje zemljama nečlanicama NATO-a i njihovom osoblju koje učestvuje u operaciji iste privilegije i imunitete kao što su oni koji se daju zemljama članicama NATO-a i njihovom osoblju na osnovu ovog Sporazuma.        Član 19.        Odredbe ovog Sporazuma ostaju na snazi do okončanja svih operacija podrške miru u regionu Balkana ili kako se strane drugačije dogovore.        Član 20.        Ovaj Sporazum stupa na snagu na dan kada Srbija i Crna Gora obavesti Nato da su ispunjene sve procedure za stupanje na snagu ovog Sporazuma, a primenjivaće se privremeno od dana potpisivanja.        *****        U potvrdu čega, gore spomenuti propisno ovlašćeni predstavnici su potpisali ovaj Sporazum.        Sačinjeno u Beogradu, dana 18. jula 2005. godine, u dva originalna primerka na srpskom, engleskom i francuskom jeziku, pri čemu su sva tri teksta jednako merodavna.

Sporazum Srbija - SAD NATO je NATO, AMERIKA-AMERIKA        Zakon o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Sjedinjenih Američkih Država o zaštiti statusa i korišćenju vojne infrastrukture u Republici Srbiji        („Sl. glasnik RS - Međunarodni ugovori“, br. 42/2009)        ČLAN 1        Potvrđuje se Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Sjedinjenih Američkih Država o zaštiti statusa i pristupu i korišćenju vojne infrastrukture u Republici Srbiji, koji je potpisan u Vašingtonu, 7. septembra 2006. godine, u originalu na srpskom i engleskom jeziku.        ČLAN 2        Tekst Sporazuma u originalu na srpskom jeziku glasi:        SPORAZUM        IZMEđU VLADE REPUBLIKE SRBIJE I VLADE SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA O ZAŠTITI STATUSA I PRISTUPU I KORIŠĆENJU VOJNE INFRASTRUKTURE U REPUBLICI SRBIJI        Vlada Republike Srbije (u daljem tekstu: Srbija) i Vlada Sjedinjenih Američkih Država (u daljem tekstu: Sjedinjene Države), u daljem tekstu pod zajedničkim nazivom: Strane,        u želji da zaključe sporazum o unapređenju saradnje u oblasti odbrane između Srbije i Sjedinjenih Država, potvrđujući da je ova saradnja zasnovana na potpunom poštovanju suvereniteta Strana i Povelje Ujedinjenih nacija, imajući u vidu želju Strana da podele odgovornost za podršku onim snagama Sjedinjenih Država koje bi mogle da borave u Republici Srbiji, u skladu sa ovom saradnjom, i imajući u vidu potrebu za unapređenjem zajedničke bezbednosti, doprinosom međunarodnom miru i izgradnjom bliže saradnje,        saglasile su se o sledećem:        Definicije        Član 1        1. Oružane snage Sjedinjenih Država - entitet koga čine pripadnici oružanih snaga, civilno osoblje Ministarstva odbrane i sva imovina, oprema i sredstva Oružanih snaga Sjedinjenih Država koji se nalaze u Republici Srbiji.        2. Osoblje Sjedinjenih Država - pripadnici Oružanih snaga Sjedinjenih Država i civilno osoblje Ministarstva odbrane Sjedinjenih Država koji bi mogli da privremeno borave u Republici Srbiji u skladu sa aktivnostima koje proizilaze iz ovog sporazuma.        3. Partneri Sjedinjenih Država - kompanije i firme koje nisu registrovane u Republici Srbiji i njihovi zaposleni koji nisu državljani Republike Srbije, a koji bi na osnovu ugovora sa Ministarstvom odbrane Sjedinjenih Država mogli privremeno da borave u Republici Srbiji u skladu sa aktivnostima koje proizilaze iz ovog sporazuma.        4. Nadležni organi: za Srbiju: Ministarstvo odbrane Srbije; za Sjedinjene Države: Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Država.        Ciljevi Sporazuma        Član 2        Srbija će omogućiti Sjedinjenim Državama pristup i korišćenje onih objekata, koji bi mogli biti potrebni za sprovođenje Programa međudržavnog partnerstva i drugih aktivnosti o kojima Strane postignu saglasnost, uključujući, ali ne ograničavajući se na prevoz, magacine i objekte za obuku. Pristup i korišćenje ovih objekata biće omogućeni bez naknade.        Poštovanje zakona        Član 3        Osoblje Sjedinjenih Država se obavezuje da poštuje zakone, propise i običaje Republike Srbije, kao i da se ne meša u unutrašnje stvari Republike Srbije.        Ulazak, izlazak, kretanje i vozačke dozvole        Član 4        1. Osoblje Sjedinjenih Država može da ulazi u i da napušta Republiku Srbiju sa ličnim dokumentima izdatim od Sjedinjenih Država i putnim nalozima za kolektivna i pojedinačna putovanja.        2. U cilju sprovođenja ovog sporazuma, osoblje Sjedinjenih Država ima pravo na slobodu kretanja u Republici Srbiji.        3. Organi Republike Srbije će prihvatiti kao punovažne, bez polaganja vozačkog ispita ili obaveze plaćanja taksi, vozačke dozvole ili uverenja za upravljanje vozilima koje su osoblju Sjedinjenih Država izdali odgovarajući organi Sjedinjenih Država.              Status osoblja Sjedinjenih Država        Član 5        Status osoblja Sjedinjenih Država biće ekvivalentan statusu administrativnog i tehničkog osoblja Ambasade Sjedinjenih Država u skladu sa Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima od 18. aprila 1961. godine.        Nošenje oružja i uniforme        Član 6        Osoblje Sjedinjenih Država ovlašćeno je da nosi uniformu za vreme obavljanja službenih dužnosti u vezi sa aktivnostima u skladu sa ovim sporazumom i da nosi oružje dok je na dužnosti ukoliko je na to ovlašćeno sopstvenim naredbama. Strane će sarađivati u preduzimanju neophodnih mera radi pružanja bezbednosti osoblju Sjedinjenih Država i imovini u Republici Srbiji.        Porezi, carine i takse        Član 7        1. Oružane snage Sjedinjenih Država i osoblje Sjedinjenih Država oslobođeno je od plaćanja poreza i drugih sličnih dažbina koje se primenjuju u Republici Srbiji. Oružane snage Sjedinjenih Država i osoblje Sjedinjenih Država mogu da uvoze, izvoze i koriste u Republici Srbiji ličnu imovinu, opremu, zalihe, materijale, tehnologije, sprovode obuku i pružaju usluge radi izvršavanja ovog sporazuma. Takav uvoz, izvoz i korišćenje biće izuzeti od postupaka inspekcije, dozvola, drugih ograničenja, plaćanja carina, poreza i drugih dažbina koje se primenjuju u Republici Srbiji.        2. Plovila i vazduhoplovi koji su u vlasništvu ili kojima upravljaju ili služe isključivo za potrebe Oružanih snaga Sjedinjenih Država biće oslobođeni plaćanja aerodromskih i lučkih taksi, taksi za parkiranje, naknada za lučku pilotažu i usluge lučkih remorkera i drugih sličnih taksi u objektima koji su u vlasništvu i kojima upravlja Republika Srbija. Vazduhoplovi koji su u vlasništvu ili kojima upravljaju ili služe isključivo za potrebe Oružanih snaga Sjedinjenih Država ne podležu plaćanju taksi za navigaciju, prelet, korišćenje terminala ili sličnih taksi kada su u Republici Srbiji. Oružane snage Sjedinjenih Država platiće odgovarajuće naknade za tražene i pružene usluge u iznosu ne manje povoljnom od onog koji plaća Vojska Srbije. Vazduhoplovi, vozila i plovila Sjedinjenih Država će biti izuzeti od postupka inspekcije.        Ugovori        Član 8        1. Za potrebe sprovođenja ovog sporazuma i tehničkih aranžmana Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Država može da zaključuje ugovore koji se odnose na isporuku materijala, zaliha i opreme, kao i pružanje usluga (uključujući i izgradnju) u Republici Srbiji bez ograničenja u pogledu izbora partnera, dobavljača i lica koja obezbeđuju robu ili pružaju usluge. Ovi ugovori se potražuju, dodeljuju i realizuju u skladu sa zakonima i propisima Sjedinjenih Država. Nabavke dobara i vršenje usluga u Republici Srbiji od strane ili u ime Sjedinjenih Država radi sprovođenja ovog sporazuma ne podležu oporezivanju, plaćanju carina i sličnih dažbina u Republici Srbiji.        2. Partneri Sjedinjenih Država biće izuzeti od plaćanja poreza ili sličnih dažbina koje se primenjuju u Republici Srbiji i mogu da uvoze, izvoze i koriste u Republici Srbiji ličnu imovinu, opremu, zalihe, materijale, tehnologiju, sprovode obuku i pružaju usluge koje se odnose na izvršenje ugovora sa Sjedinjenim Državama u skladu sa ovim sporazumom. Takav uvoz, izvoz i korišćenje biće izuzeti od postupka odobrenja, drugih ograničenja, plaćanja carina, poreza i drugih dažbina u Republici Srbiji.        3. Status vozačkih dozvola partnera Sjedinjenih Država biće upodobljen statusu vozačkih dozvola osoblja Sjedinjenih Država, u skladu sa članom 4. ovog sporazuma.        4. Da bi se olakšala implementacija ovog člana, nadležni organ Sjedinjenih Država blagovremeno će obavestiti nadležni organ Srbije o nazivima partnera sa kojima su zaključeni ugovori, uključujući i datum njihovog isteka.        Zahtevi za naknadu štete        Član 9        1. Osim zahteva za naknadu štete koji proizlaze iz ugovora, Strane se odriču prava da podnose zahteve u vezi sa štetom, gubitkom ili uništenjem imovine druge Strane ili usled povrede ili smrti osoblja jedne od Strana nastalih prilikom obavljanja službenih dužnosti u skladu sa ovim sporazumom.        2. Zahtevi trećih lica koji se odnose na štetu ili gubitak koje je prouzrokovalo osoblje Sjedinjenih Država rešavaće Sjedinjene Države u skladu sa zakonima i propisima Sjedinjenih Država.        3. Zahtevi za naknadu štete (osim zahteva koji proizilaze iz ugovora) koji se ne reše u skladu sa stavom 2. ovog člana mogu se podneti nadležnom sudu Republike Srbije.        Komunalne usluge i komunikacije        Član 10        1. Oružane snage i partneri Sjedinjenih Država mogu koristiti vodu, struju i druge javne komunalne usluge pod uslovima ne manje povoljnim, uključujući cene i dažbine koje važe za Vojsku Srbije u sličnim okolnostima, ukoliko drugačije nije dogovoreno i njihovi troškovi biće jednaki njihovom srazmernom učešću u korišćenju datih komunalnih usluga.        2. Srbija je saglasna sa mogućnošću potrebe da Oružane snage Sjedinjenih Država koriste radio-frekvencijski spektar. Oružane snage Sjedinjenih Država su ovlašćene da upravljaju sopstvenim sistemima za telekomunikaciju (na način na koji su telekomunikacije definisane Ustavom Međunarodne unije za telekomunikacije iz 1992. godine). Ovaj način podrazumeva pravo na korišćenje zahtevanih sredstava i usluga radi obezbeđenja svih uslova za upravljanje telekomunikacionim sistemima i pravo na korišćenje neophodnog radio-frekvencijskog spektra u navedenu svrhu. Nadležni organ Sjedinjenih Država će koordinirati sa nadležnim organom Srbije upotrebu frekvencija od strane Oružanih snaga Sjedinjenih Država. Oružane snage Sjedinjenih Država imaju pravo na besplatno korišćenje radio-frekvencijskog spektra.        Tehnički aranžmani        Član 11        Strane i njihovi nadležni organi mogu da zaključe detaljnije tehničke aranžmane radi sprovođenja odredaba ovog sporazuma.        Izmene        Član 12        Ovaj sporazum može biti izmenjen uz obostranu pisanu saglasnost Strana.        Tumačenje        Član 13        1. Strane će konsultacijama ili ukoliko je potrebno diplomatskim putem, rešiti bilo koji spor u vezi sa primenom ili sprovođenjem ovog sporazuma ili tehničkih aranžmana i neće sporove ustupati sudu ili trećim stranama na rešavanje.        2. U slučaju da obe Strane u budućnosti postanu članice sličnih sporazuma koji sadrže odredbe koje su u suprotnosti sa odredbama ovog sporazuma, primenjivaće se odredbe ovog sporazuma.        Stupanje na snagu, trajanje i prestanak        Član 14        Ovaj sporazum će se privremeno primenjivati od datuma potpisivanja i stupiće na snagu danom prijema obaveštenja kojim Srbija diplomatskim kanalima obaveštava Sjedinjene Države da je u skladu sa svojim nacionalnim zakonodavstvom sprovela postupak koji je neophodan za stupanje na snagu Sporazuma. Ovaj sporazum se zaključuje na početni period od godinu dana. Nakon isteka navedenog perioda, ovaj sporazum će nastaviti da se primenjuje, osim ako ga Strane ne otkažu diplomatskim putem, u roku od 180 dana od prijema pisanog obaveštenja o nameri otkazivanja.        Potvrđujući ovo, dole potpisani sa ovlašćenjima svojih vlada potpisali su ovaj sporazum.        Potpisano u Vašingtonu, 7. septembra 2006. godine, u dva istovetna primerka na srpskom i engleskom jeziku, pri čemu su oba teksta podjednako autentična.        Za Vladu        Republike Srbije        Za Vladu        Sjedinjenih Američkih        Država        predsednik Republike Srbije        Boris Tadić, s.r.        državni sekretar        Condoleeza Rice, s.r.        ČLAN 3        Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije - Međunarodni ugovori“.

Usmrtili makedonskog ministra, i nikom ništa!?        U slučaju da NATO vojnik počini neko krivično delo na teritoriji SCG, ma kakve vrste bilo, pa i najteže, recimo ubistvo, domaći organi gonjenja i pravosuđa nad njim nemaju nikakvu jurisdikciju. Takav tretman NATO vojnika pokriva se pozivom na odredbe Konvencije o privilegijama i imunitetu UN iz 1946. godine...        Inače, u Makedoniji su pripadnici NATO izazvali stotinak saobraćajnih nesreća, a u jednoj od njih nastradao je Radovan Stojanovski, ministar u vladi sa porodicom. U Rumuniji je pod točkovima oficira NATO poginula muzička zvezda, u Italiji se NATO pilot zezao, spustio nisko nad ski stazom, pokidao žičaru, izginuli su turisti i nikom ništa. Italijanski mediji su danima dizali ogromnu buku, ali italijanskim sudovima su vinovnici teške nesreće ostali nedostupni...        To, praktično znači da se suspenduje Opšti KZ SCG i KZ Republike Srbije u kojem piše da se odredbe tih zakona primenjuju nad svim osobama koji počine bilo koje krivično delo na teritoriji SCG. http://www.svedok.rs/index.asp?show=79908

Tadićev kabinet privatizovao srpsku diplomatiju

Za Svedok 800 govori Obrad Kesić, analitičar iz Vašingtona


    Sve vreme kritikujem što se stvara i vodi paralelena diplomatija. Postoji MIP Srbije i ambasada, kao i zvanični funkcioneri koji održavaju kontakte. Ali, većina značajnih stvari, vezana za Kosovo i druga važna pitanja, razmatra se na tajni način, kroz posete ljudi iz kabineta predsednika Republike. Rekao bih da je to privatizacija diplomatije, što je dosta štetno. Onda se institucije, koje u svakoj demokrtatskoj državi imaju odgovornost za državnu politiku, stavljaju po strani i marginalizuju a time se na margine stavlja i naša država.
       To se, u našem slučaju, dešava već nekoliko godina. I, koliko vidim, to će se nastaviti. Imaćemo zvaničnu politiku i privatnu diplomatiju, kaže Obrad Kesić
       Svedok: Kako to izgleda?
       Obrad Kesić: Po Vikiliksu se vidi da je bilo poruka koje se šalju javnosti, a neki ljudi iz bliskog okruženja predsednika govore suprotno. Tako da se međunarodni podijum koristi za poruke domaćoj javnosti, a privatne posete za stvarne poruke.
       Imajući sve to u vidu, postalo je potpuno irelevantno ima li Srbija ambasadu u Vašingtonu ili ne. Ona je postala važna samo za konzularna, tehnička pitanja. Niko od značaja u američkoj administraciji ne misli da je bitno da održavaju supstantivni kontakt sa ambasadom jer nije relevantna, niti ima autoritet. Sve se više vodi direktan dijalog sa Kabinetom predsednika i sa njim samim. Ozbiljnoj državi, makar ona bila i mala, to dosta šteti.
http://www.svedok.rs/index.asp?show=79901

Srpsko predizborno utrkivanje za političku podršku SAD: Dačić ljubimac Bele kuće!

Piše: Piše: Milan Dinić

       Predizborna kampanja u Srbiji odavno je počela, a poznato je da njen sastavni deo predstavlja i utrkivanje stranaka u tome ko ima veću međunarodnu podršku i ugled, prvenstveno u SAD, EU, a tek od skoro i u Rusiji.
       Tako se, posebno u predizborno vreme, političari iz Srbije (ali i iz regiona) takmiče u tome ko će pre i češće da se sastane sa nekim činovnikom, ili ako se posreći, višim zvaničnikom koji se u centrima moći bavi Srbijom i ko će više vremena provesti „u srdačnom razgovoru“.
       Jedan od glavnih i najvažnijh centara svakako jesu Sjedinjene Američke Države u koje srpski političari (mahom iz nužde zbog Kosova i novca) odlaze na razgovore i konsultacije, a ako je verovati delu opozicije - i po direktive.
       Uostalom, srpski ministri i stranački prvaci (ma ko da je na vlasti) redovnije prisustvuju prijemima u američkoj ambasadi, nego sednicama Vlade.
       Čini se da se trend utrkivanja za američku podršku nije promenio ni sada, kada je reč o srpskim političkim strankama, mada je očito došlo do nekih izmena. Pošto su prvi ljudi DS-a u vlasti na istaknutim funkcijama, umesto njih po podršku u SAD uglavnom idu probrani emisari koji se ređe pojavljuju u javnosti.
       Sa druge strane, lider SNS već je bio i u Briselu, Moskvi, Pekingu, a naprednjaci su ranije ove godine poslali i stranačku prethodnicu u SAD, ne bi li Tomi Nikoliću pripremili put za Vašington krajem 2011.
       Pred izbore u nas!
       Za razliku od vremena (pred)izborne kampanje i formiranja Vlade 2008, kada je posetama SAD prednjačio G17 plus, sada ulogu najčešćeg sagovornika SAD na svim nivoima juri, ni manje ni više nego stranka čiji su prvi ljudi tek pre koju godinu skinuti sa crnih listi SAD - Socijalistička partija Srbije.
       Proteklih nedelja u poseti SAD, po raznim osnovama, boravilo je nekoliko ljudi iz SPS-a, sa predsednikom Ivicom Dačićem na čelu.
       Tako je predsednik Skupštine Srbije Slavica đukić Dejanović obišla američki Kongres, Stejt department i sastala se sa kongresmenima članovima srpskog kokusa.
       Dijana Vukomanović, najsvežiji potpredsednik SPS-a zadužena za program i kadrove, takođe je bila u zvaničnoj poseti.
       Biro za saradnju s medijima MUP-a svakodnevno je slao obaveštenja o tome gde je, i sa kim, u Americi nedavno bio Ivica Dačić - od srpskog konzulata u Čikagu, preko sastanka sa bivšim senatorom Džordžom Vojinovićem u Ohaju, do sedišta FBI-a za Ilinois.
       Da li je na pomolu smena onih koji se trude da budu glavni politički partneri SAD u Srbiji, odnosno, da li SPS menja G17 plus?
       Politički analitičar Branko Radun kaže da SPS nastoji da se nametne kao ključni igrač i vrlo je verovatno da će tu ulogu i održati.
       - G17 je uvek bio američki igrač ovde i zbog toga nije bilo potrebe da idu u SAD jer su uvek bili najviše proamerički nastrojeni u svim vladama. SPS ima problem nasleđa i odlazak njihovih funkcionera u SAD predstavlja upravo nastojanje da se taj utisak promeni.
       Radun smatra da je pozitivno što srpski političari idu u Ameriku i da u tome nema ničeg rđavog, ističući da u Srbiji ne može da se dođe na neku poziciju bez podrške Amerike.
       Obrad Kesić, analitičar iz Vašingtona, u izjavi za „Svedok“ kaže da ima mnogo stranaka koje bi želele da budu miljenici Amerike. To nije posebno za Srbiju, već u celom regionu političari i glavne političke stranke gledaju da dobiju neku vrstu blagoslova Vašingtona, kaže Kesić.
       On ističe da pred izbore uvek bude takmičenje u tome ko može da pokaže da ima veću podršku Vašingtona i da na taj način dobije neku prednost.
       - To je u Srbiji mač sa dve oštrice, zbog američke poltike prema Kosovu. Koliko god bilo korisno da stranke imaju podršku i pristup u Vašingtonu, to bi moglo da bude negativno shvaćeno u biračkom telu, pogotovo kada je reč o SPS-u.
       Kesić smatra da se moraju razlikovati zvanične državne posete, od poseta stranaka, kao i rezultati tih poseta.
       - Za državnu politiku je veoma dobro da bude što više zvaničnih susreta i sastanaka. Ti odnosi se ne mogu popraviti sami od sebe, već se na tome mora raditi.
       Govoreći o tome kako krugovi koji se bave Balkanom i Srbijom u SAD vide susrete sa predstavnicima stranaka, Kesić kaže da su oni u opisu njihovog posla.
       - Oni moraju da razgovaraju sa svim politički relevantnim strujama i strankama. Ovde svake nedelje neko dolazi u zvaničnu ili nezvaničnu posetu, što je češće u slučaju Srbije. Inače, kada je reč o Srbiji, ima više poseta izvan očiju javnosti, što je, smatram, štetno.
       Nedavni istup ruskog ambasadora, koji je u Nišu govorio na predizbornom skupu SNS, u režimskim i provladinim medijima (čini se žešće nego kada su slične istupe imali ambasadori zapadnih zemalja) oštro je kritikovan - kao mešanje velikih sila i njihovih predstavnika u unutrašnje poslove Srbije.
       U javnosti Srbije pak izgleda da su dva poslednja istupa ambasadora Rusije Konuzina prihvaćena kao melem na ranu?!
       Ipak, pred naredne izbore u Srbiji, u Vašingtonu, ovoga puta, nema velike zabrinutosti i budne pažnje kao ranije, kaže Obrad Kesić.
       - Prvi put posle dužeg vremena mogu iskreno da kažem da je ovde sve mirno kada su u pitanju izbori u Srbiji. Mislim da su u SAD dosta uvereni da se neće ništa naglo promeniti kada je u pitanju državna politika, imajući u vidu ko su glavni konkurenti. Mislim da je to dobro i za samu Srbiju, jer verujem da će američka državna politika onda manje da se meša u pitanje izbora i manje će pokušavati da utiče na njih, jer niko neće ugroziti njihove interese u Srbiji.

Kombinatorika za narednu vladu: Vašington uz „žute“ Brisel uz Tomu i Ivicu        Glavno pitanje koje postavljaju svi koji prate politička zbivanja u Srbiji, jeste - kako će izgledati naredna vlada.        Premda se to još uvek ne zna, neke okvirne pretpostavke postoje. Kombinacije koje kruže i medijima i u političkim krugovima su šarolike: od toga da će se ovakav sastav vlade proširiti LDP-om, do toga da će naprednjaci sa SPS-om formirati vladu, ili sa nekim od predizbornih koalicionih partnera SPS-a.        Izvori bliski diplomatskim krugovima u Beogradu tvrde da, kada je u pitanju sastav nove vlade, postoje razlike u stavovima Brisela i Vašingtona.        Dok je Vašington za to da SPS ostane uz DS, iz Brisela bi, navodno, radije videli SNS i SPS zajedno na vlasti.        Ko zna, možda je jedna od tema razgovora na upravo završenoj američkoj turneji Ivice Dačića bila posvećena i ovom pitanju…

Dačić kao Dodik        Analitičar Branko Radun smatra da potezi koje vuče Ivica Dačić, uključujući i jačanje veza sa SAD, pokazuju da je on fleksibilan političar koji vodi realpolitiku.        - Potrebna je podrška svuda - u Vašingtonu, Briselu, Moskvi. Bilo bi dobro da demonstriramo balansiranu politiku što do sada nismo imali. Pozitivan primer je Milorad Dodik koji je zahvaljujući svojim vezama i u SAD i u Izraelu uspeo da ojača autonomiju Republike Srpske i da omogući da ona nekako „pliva“. Nalazimo se u poziciji u kojoj je potreban fleksibilan odgovor i tim putem ide Dodik. U odnosu sila i balansu, Dodiku je kod nas najbliži Dačić, kaže Radun.        On dodaje da od svih političara, Dačić jedini „liči na Dodika“, koji vodi realnu politiku. Dodik je to razumeo i trudi se da mali srpski brod održi na površini, između svetskih sila, ističe Branko Radun.

Marko Selaković        Jedna od glavnih pritužbi mnogih stranaka u Srbiji jeste da se nalaze pod medijskom blokadom. A, kako je Vikiliks objavio, neki su išli i u američku ambasadu da se žale na tretman u medijima.        Povodom 800. broja našeg lista, „Svedok“ je kontaktirao G17 (URS) u nameri da napravi intervju sa predsednikom te stranke, Mlađanom Dinkićem.        Uvažavajući činjenicu da bivši ministar, sada u funkciji narodnog poslanika, ima mnogo predizbornih obaveza (jer ipak treba preći cenzus), kao i to da nam je nedavno, kada smo tražili intervju sa Vericom Kalanović, rečeno da je u gužvi i da ne može da stigne, „Svedok“ se pre više od dve nedelje objavljivanja narednog broja obratio Marku Selakoviću, koji je zadužen za odnose s javnošću ispred G17, kako bi se ugovorio intervju sa gospodinom Dinkićem za 800-i broj „Svedoka“.        Više puta smo se čuli telefonom kako bi „našli termin“, a sve je završeno obećanjem Selakovića da će nam se javiti u ponedeljak (31. oktobra).        Sad je novembar! http://www.svedok.rs/index.asp?show=79902

Senzacionalni „Ponoćni dnevnik“ Borisa Jeljcina: Rusija smatrala Kosovo izgubljenim još 1999.

Černomirdin Miloševiću: „Ne veruješ valjda stvarno da možeš da dobiješ rat?“
Milošević Černomirdinu: „Ne, ali nećemo ga ni izgubiti. Nismo se predavali 400 godina. Samo neka pokušaju da uđu na kopno
Piše: Piše: Andrej Dimitrijevic
http://www.svedok.rs/index.asp?show=78916

       Sve jasniji signali sa Zapada da Srbija mora da odustane od bilo kakvih aspiracija prema teritoriji Kosova, kao i nemiri na severu pokrajne koji su označili početak nove krize, u političko središte ponovo su vratili kosovsko pitanje.
       Beograd (ne)zvanično gura priču o podeli i, u tom kontekstu, javno saopštava da ne može da odustane od srpskih institucija na severu Kosova. Dakle, kosovska omča, u rukama Hašima Tačija i uz nagovor nekih sa Zapada, ponovo je pritegla vrat Srbije.
       Da li su ovo poslednji dani u kojima nam se definitivno oduzima Kosovo?
       Za sada, tako izgleda.
       Ionako nestabilan, srpski kompas u međunarodnim vodama ponovo je počeo da gubi orijentaciju. Evropa, u koju su vlasti polagale sve nade za rešavanje sve težih problema, „nije smisao našeg života“, izjavio je nedavno Dragan đilas, gradonačelnik Beograda i potpredsednik DS!
       Kao jedna od alternativa, pominje se okretanje ka istoku, prventsveno ka Rusiji, ka kojoj i dalje vlada velika naklonost u Srbiji.
       Da li će nam Rusi pomoći da „iščupamo“ Kosovo iz nezavisnosti? Rusi se i nisu mnogo oglašavali proteklih dana i meseci o tom pitanju, ali vera u istorijsku bliskost i vezu sa „bratskom Rusijom“ u dobrom delu naše javnosti i dalje opstaje. Najveću podršku u sazivanju svih sednica Saveta bezbednosti UN, uključujući i ovu poslednju, zbog nevremena u Njujorku, za 30. avgust odloženu sednicu, dala je Rusija.
       Uz sve uvažavanje promene ekonomskih i političkih snaga u svetu proteklih godina, nije zgoreg podsetiti kako nas je Rusija prošli put branila oko Kosova i šta je zapravo tada mislila o dešavanjima u pokrajni, i to prema kazivanju tadašnjeg prvog čoveka, Borisa Jeljcina, iz njegovog „Ponoćnog dnevnika“ objavljenog 2000. godine.
       „Ponoćni dnevnik“, knjiga u kojoj je „car Boris“ opisao svoje godine u Kremlju, sadrži poglavlje „Kosovo“ u kome su izložena zvanična gledišta Rusije o Kosovu, njegovi razgovori sa tadašnjim predsednikom SAD Klintonom, engleskim premijerom Tonijem Blerom, francuskim predsednikom Žakom Širakom, razgovori izaslanika Černomirdina s Miloševićem, zaključno sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN, koja predstavlja, po Jeljcinovoj oceni, „kapitulaciju“ Srbije.
       Jeljcinu je pre početka bombardovanja, 24. marta 1999. godine telefonirao Bil Klinton.
       - On je hteo da razgovara sa mnom o položaju Kosova. Milošević je nastavio vojni pohod, dopustio je rezervnim trupama da umarširaju, ubijaju nedužne ljude i pale sela. Ja sam sve to znao, ali sam znao i to: moraju se voditi politički pregovori. Pregovori, makar bili i bezuspešni, bolji su nego kad se jednim udarcem sve zdrobi i razori. Avion našeg šefa vlade, koji je išao u posetu Klintonu, bio je u tom času iznad Atlantika. Rekao sam Klintonu da je poseta Primakova prvi korak, a dalji koraci će uslediti - rekao je ruski predsednik.
       Klinton je bio izričit.
       - On me je uveravao da od mene zavisi da li će se Miloševiću dozvoliti da razori američko-ruske odnose, uništi sve što smo uspeli da izgradimo u poslednjih šest godina. „Ja mu to ni u kom slučaju ne bih dozvolio“ rekao je Klinton.
       Šokirao me je jedan argument koji je izneo Klinton: Kada Milošević ne bi bio Srbin, već Irac, Rusija bi lakše pristala da se solidariše u delovanju sa SAD. Da li je on zaista verovao da je naš jedini motiv naša tradicionalna povezanost sa Srbima? Nije shvatio da se ovde radi o egzemplarnom držanju Amerikanaca prema kosovskom problemu i da se to odnosilo na sudbinu Evrope, pa i čitavog sveta.
       Naš cilj ni u kom slučaju nije bio „slovensko bratstvo“ utemeljeno na posebnim rusko-srpskim odnosima. Tako bismo reagovali i da se radilo o drugim zemljama, poput Poljske, Španije ili Turske, piše Jeljcin.
       Braneći držanje Rusije kao „principijelno“, tadašnji predsednik Rusije je kazao američkom kolegi sledeće:
       - Ja sam ubeđen da bismo Miloševića oborili da smo i dalje zajednički sarađivali. Klinton me je, međutim, neprestano uveravao da se njegovo gledište podudara sa gledištima evropskih državnika i šefova vlada - navodi Jeljcin.
       Jeljcin je u nastavku svoga Dnevnika zapisao šta je rekao Klintonu:
       „Nedopustivo je da zbog jednog čoveka ginu stotine i hiljade ljudi, da njegove reči i ponašanje određuju naše postupke“.
       Ali, Klinton je kazao da on ne deli „Jeljcinov optimizam“ koji se tiče metoda pomoću koga se može uspešno uticati na Miloševića.
       - Mislim da me je Klinton kao čovek razumeo. To se osećalo u njegovom glasu. Kao predsednik SAD stavio mi je, međutim, do znanja da su pregovori besmisleni. To je bila velika greška - rekao je Jeljcin, i dodao da je u jednom kasnijem razgovoru Klinton izneo još jedan argument koji je za njega (Jeljcina) imao najveću težinu: Milošević je poslednji komunistički diktator, koji hoće da razori savez između Rusije i Evrope i on nastupa protiv demokratizacije kontinenta.
       Taj argument bio je za Jeljcina „najvažniji“. U času dok je Jeljcin razmišljao o Klintonovim rečima i o tome kako odgovoriti na reakcije domaće javnosti, NATO avioni su već leteli prema Srbiji.
       On je izneo stav da je Amerikancima stalo do toga „da jačaju severno-atlantsku solidarnost svim sredstvima“, jer su se u suštini bojali prevelike samostalnosti Evrope u privrednom, političkom i moralnom pogledu. Rusija je 25. marta 1999. godine, neposredno pred napad na Srbiju, izdala saopštenje, u kome je rečeno da je NATO u 21. veku „praktično“ nastupio u „uniformi svetskog žandara“, sa čime se „Rusija neće nikada saglasiti“.
       Da je rat trajao duže od dva meseca, Rusija bi se morala, tvrdi Jeljcin, bez oklevanja uključiti u taj konflikt. Rat je počeo da narušava unutrašnju stabilnost Rusije, jer su komunisti, nacionalisti i razne druge snage te zemlje počele stvarati savez i širiti histeriju, čiji je slogan bio: „Danas Jugoslavija, sutra Rusija!“.
       - Ono što me je posebno obuzelo u mislima: Zar Sjedinjene države i šefovi vlada Zapada, sa kojima sam se toliko često sretao, ne razumeju našu poziciju? Zar im nije očigledno da svako bombardovanje, svaki raketni udar nije samo protiv Jugoslavije, već, indirektno i protiv Rusije?
       Ispred američke ambasade u Moskvi počele su masovne demonstracije. Policija je uhapsila grupu ekstremista koji su nosili bacač granata koji je bio pripremljen za paljbu. Duma je objavljivala rezolucije, a komunisti su počeli da razgovaraju sa Miloševićem o stvaranju vojnog saveza između dveju zemalja. Tome se pridružio i gradonačelnik Moskve Juri Ljuškov, koji je podržavao demonstrante, dok se policija više starala da zaštiti demonstrante, nego američku ambasadu, napisao je Jeljcin.
       Pod tim okolnostima, Jeljcin se odlučio da deluje u dva pravca: pritisak istovremeno i na NATO, i na Miloševića. Kako tvrdi, njegova glavna misao je bila:
       „Ovaj rat mora biti bezuslovno zaustavljen“.
       - Strategija NATO - da će se Milošević posle prvih vazdušnih udara prihvatiti pregovore, nije prošla. Narod se držao zajedno. Iako njegova vojska nije imala značajniju vazdušnu odbranu, bila je još u poziciji da se bori. I bila je odlučna, ukoliko kopnene snage NATO uđu, da brani teritoriju svoje zemlje svim sredstvima. Rusija je preuzela sve mere da se nađe mirno rešenje.
       Jeljcin je 14. aprila imenovao Viktora Černomirdina da ga zastupa u mirovnim pregovorima. Tome su se protivili pojedinci iz Ministarstva spoljnih poslova smatrajući da posao treba da obavi iskusni diplomata. Drugi, polazeći od toga da su odnosi sa Zapadom pogoršani, predlagali su da misiju preuzme Jegor Gajdar, koji je godinama živeo u Jugoslaviji, jer je njegov otac bio dopisnik „Pravde“ iz Beograda.
       - Posle zrelih promišljanja, ostao sam pri mojoj odluci da to bude Černomirdin, zato što je imao veliki ugled kako u Jugoslaviji, tako i među diplomatama na Zapadu, što mu je, smatra Jeljcin, davalo mogućnost za slobodno vođenje pregovora sa jednim ciljem: što brži prekid vojnih aktivnosti.
       Francuski predsednik Žak Širak došao je 13. maja 1999. u „blic-posetu“. Jeljcin mu se obratio rečima:
       „Bezdušno nastavljate vaše bombardovanje a znate da Rusija igra ulogu specijalnog izaslanika NATO, kako bi Beograd primorali na vaše ultimatume. Zar vama nije jasno da vi ne bombardujete samo Jugoslaviju? Reći ću vam otvoreno i prijateljski: ovu igru mi nećemo i ne možemo da igramo sa vama. Zahtevamo da, ako bombardovanje nije već zaustavljeno da ga prekinete“.
       Širak je kazao da nije došao samo zbog Kosova. Podsetio je Jeljcina na to da on sam vodi Rusiju u budućnost, nazad u Ujedinjene nacije, dok je Milošević čovek prošlosti.
       - Pažljivo sam slušao. Razgovor je neočekivano dobio novi preokret. Širak mi je rekao da u NATO postoje pogledi SAD i Francuske. Mišljenje SAD je jednostavno - ceo svet pod njihovim političkim vođstvom. Francuska se, međutim, ne slaže sa tim. On ne želi da se ta jednostrana koncepcija sveta ostvari. Trenutno, Amerikanci poseduju sredstva da to i ostvare.
       Širak je jednostavno objasnio kako se u poslednje vreme, bukvalno u poslednjih nekoliko godina, situacija u Evropi promenila kroz promenu vlasti. Prvo promena vlasti u Španiji, zatim u Engleskoj i Nemačkoj. Svi su se odlučili da prate američki tvrdi kurs - to je verovatno povezano sa unutrašnjom političkom konjukturom.
       „Nasuprot tome“, nastavio je francuski predsednik, „Francuska zastupa multipolarni svet. Čak i francuski bataljon na Kosovu treba da ispunjava samo humanitarnu misiju“.
       „Na kraju razgovora, objasnio je Širak, morao bih konačno da se odlučim: da li ću biti uz Miloševića ili ću se okrenuti protiv njega. Za Rusiju postoje samo dva moguća puta, ili neka beznačajna uloga kod donošenja odluka o evropskim pitanjima ili da uđe u moderan svet pod mojim vođstvom. Rusija mora da sprovede ljudska prava. Mislio sam, sve je tačno. Ali, kako da sprovedem ta ljudska prava pred bombardovanjem Jugoslavije?“
       Černomirdin i Milošević su se sastali pet puta, od toga četiri puta u četiri oka. Ponekad su pregovori trajali devet sati i to bez ikakve pauze. Černomirdin je obavestio Jeljcina da je pri kraju pregovora otvoreno pitao Miloševića:
       „Ne veruješ valjda stvarno da možeš da dobiješ rat?“
       Milošević je odgovorio na diplomatski način:
       „Ne, ali nećemo ga ni izgubiti. Nismo se predavali 400 godina. Samo neka pokušaju da uđu na kopno. Kopnene trupe mogu samo da izgube“.
       Jeljcin dalje navodi da je posle mesec dana Milošević promenio svoju strategiju. Više nije bio za eskalaciju konflikta već je tražio da se obustave napadi. „Kao pobeđeni, ne smem samo tu da stanem!“, rekao je on.
       - Pošto Rusija nije više mogla da gleda kako sve više ljudi gine, kako narod pati, Černomirdin je terao Miloševića da počne ponovo da pregovara, iako je jugoslovenski predsednik postavljao neprihvatljive uslove. Na primer, zahtevao je da umesto trupa NATO, na Kosovo dođu trupe iz Rusije, Ukrajine, pa čak i Indije. Nasuprot pregovorima, bio je tu i ulazak Jugoslavije u savez Rusije i Belorusije, o čemu je raspravljala ruska Duma. Ideja je bila nerealna. Ipak sam dao svoju saglasnost, da njegove zahteve predočim tokom pregovora, kako Milošević ne bi prekinuo pregovore.
       Černomirdinov zadatak se naročito sastojao od tog da privoli Miloševića da prihvati mirovne pregovore sa Zapadom. Dao je na znanje poslednjem komunističkom lideru u Evropi da Rusija neće vojno podržati Jugoslaviju i da su se sva politička sredstva iscrpljena, kaže Jeljcin.
       Černomirdin je pokušao da od Amerikanaca dobije saglasnost da se NATO povuče iz političkih pregovora i da palicu preda UN. Milošević nije želeo da kapitulira ni pred Rusima, ni pred NATO. Černomirdin je dva puta putovao u SAD. Sa Klintonom je pregovarao dva sata, sa Al Gorom četiri sata. Na kraju je osam Miloševićevih tačaka preneseno u rezoluciju UN. Kako ne bi Miloševića još više ponizili, kapitulacija je imala formu rezolucije Saveta bezbednosti UN. Dobio je određeno vreme za razmišljanje kako bi taj dokument izglasao u skupštini i sa vojskom. Na kraju je dokument prihvaćen bez izmena. Černomirdin je uradio sve što je bilo u njegovoj moći. Rat je završen, piše Jeljcin.
       Kako tvrdi nekadašnji ruski predsednik, „Milošević je naročito polagao nade u eskalaciju nezadovoljstva Rusa sa mojom spoljnom politikom, u podelu ruskog društva i u to da Rusiju uvuče u politički i vojni sukob sa zapadnim zemljama“.
       „Jugoslovenska strana je 28. maja izjavila da je spremna da prihvati preporučene principe o Kosovu od strane ministara G-8. U Bonu su se 1. i 2. juna Černomirdin, Ahtisari i američki posrednik Strob Talbot dogovorili da će na Kosovo doći - Rusi i Amerikanci. U Beogradu su 2. i 3. juna održani pregovori Černomirdina i Ahtisarija sa Miloševićem. Predstavnici srpske vlade su prihvatili mirovni plan iz Bona. Tako je rat napokon okončan 3. juna 1999. godine. Mirovni plan Černomirdina i Ahtisarija je sadržao deset tačaka. Najvažnije tačke su sadržale zahteve koje je Alijansa zahtevala i pre vazdušnih napada: povratak svih izbeglica i stacioniranje mirovnih trupa, povlačenje srpskih vojnih i policijskih jedinica i regulisanje statusa Kosova na bazi urađenog sporazuma u Rambujeu.
       Ovime je Milošević u stvari bio prisiljen da se vrati na početnu tačku, smatra Jeljcin.
       - Izgubio je više nego posle pregovora u Rambujeu. Pomoću rata je ostvario samo jedan cilj: uklonio je sve svoje političke protivnike sa političke scene po cenu uništenja i kompletne međunarodne izolacije svoje zemlje. Još nisam upoznao političara koji je postupio na tako ciničan način.
       U kosovskom sukobu su se pojavile neke opasne tendencije sadašnje zapadne politike, kao što je tendencija duplih standarda. Tako se tvrdilo da ljudska prava imaju prednost nad pravima jedne države. Međutim, povredom prava države automatski se na najgrublji način povređuju i prava njenih građana - naročito pravo čoveka da živi na sigurnom.
       „Istina je: Pod Miloševićem su Albanci bili podvrgnuti surovim represalijama i bili su primorani da napuste domove. Sada se to isto dešava Srbima. Jeljcin je zapisao da su sada Srbi postali žrtve pripadnika albanske OVK. Po njegovom sudu, „Rusija nije dopustila da bude moralno pobeđena, niti da se uvuče u rat“.
       U ovom ratu je bilo na hiljade žrtava, konstatntovao je u svome Dnevniku Jeljcin.
       Poglavlje o Kosovu završava se rečima: „Prelistana je tužna strana najnovije istorije. Za koje vreme?“

Jeljcin Klintonu: Zajedno smo pametniji od Miloševića        Konstatujući da su se i NATO i Klinton prevarili u svojim procenama da će bombardovanjem naterati Miloševića da se povuče, Jeljcin se Klintonu obratio sledećim rečima:        - Zarad našeg odnosa, ali i budućeg mira u Evropi, molim te da izdaš naredbu da se vojne operacije obustave. Mogli bismo bilo gde da se sastanemo i razradimo zajedniču akciju protiv Miloševića. Pametniji smo od njega i zasigurno bismo u tome uspeli. Moramo biti voljni da to uradimo zarad našeg odnosa i slobode u Evropi. Ko zna ko će vladati nakon nas, i ko će biti odgovoran za smanjenje bojevih glava. To je ono čime bi trebalo da se bavimo.        Prisećam se da sam tokom razgovora merio svaku svoju reč, kako bih ubedio sagovornika, navodi Jeljcin.

Zbog čega su ruski padobranci prvi došli u Prištinu 1999?        „Poslednja opaska: U noći 4. juna 1999. morao sam da odlučim da li ću podržati plan naše vojske da se jedna kolona padobranskih jedinica prebaci na aerodrom u Prištinu. Sva dokumenta koja su se odnosila na raspored jedinica su bila potpisana. Da li je naša akcija bila neophodna? Premišljao sam se. Nije bilo bezopasno, a i zašto bismo na ovaj način demonstrirali našu vojnu snagu? Ipak, u svetlu totalne opstrukcije koju je evropska javnost razvila protiv naše pozicije, da ako je Rusija posvećena mirnom rešenju ne želi nikakvu vojnu ulogu, odlučio sam se da pošaljem jedinice. Ne radi se o diplomatkoj pobedi ili porazu, već o tome da se pokaže da Rusija nije moralno poklekla i nije dozvolila da bude uvučena u rat.

Milošević hteo kopnenu intervenciju NATO!        Milošević je imao svoje razloge zašto je verovao u neuspeh kopnenih trupa NATO, beleži Jeljcin.        Dobro uvežbana srpska vojska je bila spremna. Narod je bio odlučan da se okupi oko Miloševića. Navodno, Milošević je „često je nagovarao Černomirdina da vodi pregovore u tom pravcu da uskoro i dođe do operacija kopnenih trupa. Međutim, ovome nije padalo na pamet da ostvari namere jugoslovenskog predsednika. Istrovremeno, bilo je očigledno da strategija bombardovanja NATO zamalo nije propala, jer se bazirala na tome da će se Milošević predati posle nekoliko dana vazdušnih napada.

Razgovor Jeljcina i Tonija Blera: Toni, apelujem na tebe, nađi snage i učini kraj ovom ludilu        „Toni Bler me je nazvao 22. aprila. Od početka krize imali smo tri ili četiri razgovora. Rekao sam mu: ja sam ubeđen da je NATO nastavljanjem bombardovanja jugoslovenske teritorije počinio veliku grešku. Ishodi su pogrešno kalkulisani. Umesto da stavite Miloševića pod pritisak, vi ste ojačali njegovu poziciju. Umesto rešenja humanitarnih problema, nastala je humanitarna katastrofa. Umesto pregovaračkih procesa, za šta se London zalagao, imamo vojnu konfrontaciju. Nas uznemiravaju planovi o kopnenim operacijama na Kosovu. Kažem sasvim otvoreno: taj put vodi u provaliju... Toni, ja apelujem na tebe: nađi snage i učini kraj ovom ludilu. To je jedan evropski, ako ne i svetski rat. Milošević neće kapitulirati. Ako se zaustavi bombardovanje, ponovo će oživeti procesi pregovora između Srba i Albanaca, između Jugoslavije i NATO, uključujući SAD i Veliku Britaniju. Pokušajte da se prizovete pameti još danas, jer će sutra biti kasno. Odgovornost za sve što se može dogoditi, snosiće oni koji su započeli ovaj rat bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN“.        Britanski premijer nije prihvatio argumente ruskog predsednika, i praktično je ponovio iste stavove koje je ranije Jeljcinu izneo Klinton.        Bler je na kraju razgovora poželeo Černomirdinu uspeh u pregovorima sa Miloševićem. Pregovori su počeli u jeku bombardovanja. Cela zemlja je opustošena. Hiljade NATO - bombardera imaju zadatak da razore zemlju i njenu privredu, piše Jeljcin.