Dobili smo i deklaraciju „Pokreta za preokret“. Ništa originalno: malo neznanja o Evropi, stih plagiran iz Karićevog političkog pesništva, okupljanje malenih „građanskih“ stranaka i nacionalnih partija naših manjina, glumaca-prekrštenih u intelektualce...
Gle, pa tu je i kum značajan po tome što dodeljuje Nobelove nagrade; i inženjerka koja istražuje genocid nad Bošnjacima i kadnidatkinja za 1/1000 iste nagrade; i novinar(ka) koja je plasirala laž da su za vreme Protesta 1996-1997 studentkinje prisiljavane da nose narodne nošnje (za američke čitaoce „zarove i feredže“)...Tu su onaj koji veruje da je Dragoljub Mihailović prvi antifašista porobljene Evrope i ona koja histerično tvrdi da su svi četnici bili fašisti.
Nedostajao je Brozov delatnik sa Golog otoka pa da sve bude kompletno. U Hrvatskoj hapse 1945. i mnogo manje značajnog Josipa Boljkovca, ovde bi, da nije imao druga posla, sličan sedeo u prvom redu...
Nad srpskom zaostalošću, fašisoidnošću, opterećenošću Kosovom i nerazumevanjem „Evrope“ zgražavaju se političari koji bi bez dana radnog staža mogli da kupe većinu evropskih kolega, glumci koji ne bi preživeli ni pet dana u iscrpljućem kotlu Brodveja (iznenađeni činjenicom da tamo nema stalnih plata, gradskih i republičkih projekata i da slikanje na predizbornom mitingu ništa ne donosi), konačno izvesni partijski veterani koji bi u nekim državama EU bili lustrirani, a u drugim uhapšeni (šta bi im učinile evropska Libija ili demokratski Irak, ne smem ni da pomislim).
Važno je preći cenzus i nametnuti se prilikom sastavljanja nove vlade. Srbija možda svojom krivicom nikada neće ući u Evropsku uniju, ali će partije i junaci koji su se „srpskom zlu protivili“ (mada od 1992. do danas učestvuju u ekonomskom devastiranju našeg naroda) imati spremnu neofeudalnu elitu koja će njome umeti da vlada.
Odnos ovih ljudi prema Srbiji, njenom narodu i legitimnim pravima koja uživaju svi drugi Evropljani nikada nije bio sličan stavu Tomasa Mana prema Nemačkoj. On više nije ni deo politike SAD ili neke od članica EU koje su samo tokom jedne decenije u civilno društvo Srbije investirale milijardu dolara. Ovaj odnos - velika mržnja - sada je buduće opravdanje za Brisel.
Jer kako stvari sada stoje Srbija mora prvo da propadne, pa da njeni delovi budu nekako privezani za EU.
Zato je potrebna mržnja i uz nju histeričan strah od „zaustavljanja na putu ka članstvu u EU“. Zgražanje koje podseća na kolektivne sumanutosti iz vremena epidimija ili lova na veštice.
Gle, pa tu je i kum značajan po tome što dodeljuje Nobelove nagrade; i inženjerka koja istražuje genocid nad Bošnjacima i kadnidatkinja za 1/1000 iste nagrade; i novinar(ka) koja je plasirala laž da su za vreme Protesta 1996-1997 studentkinje prisiljavane da nose narodne nošnje (za američke čitaoce „zarove i feredže“)...Tu su onaj koji veruje da je Dragoljub Mihailović prvi antifašista porobljene Evrope i ona koja histerično tvrdi da su svi četnici bili fašisti.
Nedostajao je Brozov delatnik sa Golog otoka pa da sve bude kompletno. U Hrvatskoj hapse 1945. i mnogo manje značajnog Josipa Boljkovca, ovde bi, da nije imao druga posla, sličan sedeo u prvom redu...
Nad srpskom zaostalošću, fašisoidnošću, opterećenošću Kosovom i nerazumevanjem „Evrope“ zgražavaju se političari koji bi bez dana radnog staža mogli da kupe većinu evropskih kolega, glumci koji ne bi preživeli ni pet dana u iscrpljućem kotlu Brodveja (iznenađeni činjenicom da tamo nema stalnih plata, gradskih i republičkih projekata i da slikanje na predizbornom mitingu ništa ne donosi), konačno izvesni partijski veterani koji bi u nekim državama EU bili lustrirani, a u drugim uhapšeni (šta bi im učinile evropska Libija ili demokratski Irak, ne smem ni da pomislim).
Važno je preći cenzus i nametnuti se prilikom sastavljanja nove vlade. Srbija možda svojom krivicom nikada neće ući u Evropsku uniju, ali će partije i junaci koji su se „srpskom zlu protivili“ (mada od 1992. do danas učestvuju u ekonomskom devastiranju našeg naroda) imati spremnu neofeudalnu elitu koja će njome umeti da vlada.
Odnos ovih ljudi prema Srbiji, njenom narodu i legitimnim pravima koja uživaju svi drugi Evropljani nikada nije bio sličan stavu Tomasa Mana prema Nemačkoj. On više nije ni deo politike SAD ili neke od članica EU koje su samo tokom jedne decenije u civilno društvo Srbije investirale milijardu dolara. Ovaj odnos - velika mržnja - sada je buduće opravdanje za Brisel.
Jer kako stvari sada stoje Srbija mora prvo da propadne, pa da njeni delovi budu nekako privezani za EU.
Zato je potrebna mržnja i uz nju histeričan strah od „zaustavljanja na putu ka članstvu u EU“. Zgražanje koje podseća na kolektivne sumanutosti iz vremena epidimija ili lova na veštice.
Нема коментара:
Постави коментар