Kad se zbroje (manje ili više pošteno) glasovi nakon sledećih izbora, može se desiti ili da Demokratska stranka sa svojim sadašnjim i sličnim prišipetljama nastaviti da vlada kao i danas ili da koaliciju načini sa Nikolićevim naprednjacima, i pored obostranog zaklinjanja u međusobnu gadljivost ili pak da se stvori, uslovno rečeno, nova vlast od današnje opozicije, kojom će dominirati SNS (with NATO at its core, što je govorila Madlen Olbrajt objašnjavajući kakve međunarodne snage mogu doći na KiM posle agresije). Pošto su i DS i SNS evrofanatične, spremne na sve zamislive i nezamislive zapadnjačke uslove radi magličastog horizonta lelujave modre zastave s kolom razigranih žutih zvezdica, jasno je da, usled invaliditeta ostalih opozicionih partija, Srbi ne mogu da se nadaju skidanju kolonijalnih jarmova sa svojih izmučenih hrbata, kako god se izbori i potonje prekrajanje narodne volje završili.
Tadićeva je žuta podmornica na putu bez povratka. Ono što su već učinili po zapadnjačkim naredbama, uz nove priče o prihvatljivosti Velike Albanije, nedvosmisleno ukazuje da njima zaokreta nema, te da će dati i Mali Mokri Lug, a kamoli Kosovsku Mitrovicu i Novi Pazar za neku donaciju, kreditčić ili pozitivno mišljenje Evropske komisije.
Tomaševi naprednjaci su stranku i zapadnu podršku dobili na priči o bezalternativnom putu u EU, imali su i oni izjava o Kosmetu kao evropskom regionu koji bi jednovremeno sa Srbijom ušao u Uniju, što bi po Tomi bilo odgovarajuće rešenje ovog problema. Jasno je da se od njih nekom viteštvu ne može nadati. Ipak, članstvo naprednjačke udruge, listom je rodoljubivo opredeljeno, što ostavlja klimavu nadu u prinudni obzir prema Srbiji njihovog rukovodstva kad zaposedne vlast.
PONUDA NOVOG U takvoj sumornoj stvarnosti, onima što još nisu posustali iščekujući bilo kakvu pobedu nad mondijalističkim kompradorima, koji se predstavljaju kao narodna vlast, ne preostaje ništa drugo do nade u postizbornu koaliciju Koštunice i Nikolića, koja bi makar retorički držala privid nacionalno zainteresovane politike. Koliko bi takve politike zaista bilo, neposredno zavisi od odnosa snaga unutar pretpostavljene, ovako stvorene vlade. Što veći procenat u koaliciju unesu Aca i Toma, manje su šanse da Voja prikoči ispunjavanje evroatlantističkih ucena. U drugu ruku, što više glasova osvoji DSS, više bi napredna omladina brige morala da pokaže prema teritorijalnom integritetu i dostojanstvu ovog naroda i njegove države.
Jadna je Srbija kad joj je DSS garant nacionalnog dostojanstva i integriteta, reći će neki. Da nas je mnogo puta razočarala ta partija, nema zbora. Da se njenom vođi štošta ima zameriti, jasno je kao dan. Da druge političke snage, s ikakvim izgledima na učešće u novoj vlasti u Srbiji nema - žalosna je, ali i notorna činjenica. Dakle, jedini koji bi mogao bilo šta za srpsku stvar u narednoj vladi da učini jeste Vojislav Koštunica.
Ovo saznanje mnogo ne pomaže ni njemu ni nama. I pored izvesnog stranačkog zamaha, te nekih organizacionih promena što unesoše izvesnu živost u stranku iz Francuske ulice, medijska zluradost, upravljačka okoštalost i negativna kadrovska selekcija prete da stranački izborni rezultat pribiju uz cenzus liniju. U takvoj situaciji, Toma bi lagodno veslao ka Briselu pristajući na dobrosusedstvo sa Hašimom, na dugine boje u svim srpskim gradovima, na nastavak dominacije drugosrbijanskih inkvizitora srpskim kulturnim ustanovama, na Tinde Kovač Cerović, Dragana Bujoševića, Sonju Liht i ostale denacifikatore, dekontaminatore i demokratore.
Da bi uzletela, DSS mora da ponudi nešto novo biračima. Novi entuzijazam ne može nastati iz ustaljenih formi opštenja i ponašanja. Neophodno je osveženje. Tačno, došli su Miloš Jovanović, Siniša Kovačević i Nenad Popović, ali to još uvek nije dosta. Neophodno je pokazati integrativni potencijal stranke, okupiti kvalitetne ljude i ideje van DSS te zaogrnuti ruho srpskog, oslobodilačkog, svenarodnog pokreta, neophodnog za izbavenje zemlje i nacije iz ralja suludog, autodestruktivnog evroutopizma.
Za ovo su potrebni saveznici. Takvih je na tržištu malo. Od onih koji se predstavljaju patriotama, najveći deo je već prileteo naprednjacima. Ostali su srpski radikali i novopolitizovani dverjani. Pošto je, na ogromnu žalost potpisnika ovih redova, buduća vlast bez Tomine napredne stranke nezamisliva, na radikale se ne može računati usled lične mržnje bivše u crkvi na vernost zaklete braće. Ostaju Dveri. To su mladi, energični ljudi, s jednim brojem kvalitetnih ideja ili njihovih zametaka te iskustvom u društvenom aktivizmu koji nije za potcenjivanje. Mediji ih ignorišu. U tom smislu, od njihovog samostalnog izbornog uspeha ne može biti ništa. Nemaju stranačku infrastrukturu. Najveći broj Srba nije ni čuo da su postali stranka. Čak i oni kojima su vrlo simpatični mogu odlučiti da ne rasipaju glasove, i tako dverjane ostave nezaokružene na izbornom listiću.
Kao što smo videli, DSS nedostaje svežine. To Dveri imaju. Dverima nedostaje infrastrukture. To ima DSS. Između ovih dvaju stranaka, ne može biti prave koalicije jer DSS je na sceni 20 godina, vodio je dve vlade, imao predsednika države i smatra sebe izuzetno ozbiljnom partijom. Dveri su tek preregistrovane u političku stranku, izbornog iskustva nemaju uopšte i preti im politička nevidljivost. Dakle, neophodan je neki drugi vid savezništva. Opširnije...
Нема коментара:
Постави коментар